Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА 119

били богати књаз Милош, као што сте и сад, а ја са својом породицом постао бих са свијем други човјек, срећан, колико имуће човјека на овоме свијету може срећнијем учинити. Истина да је 10.000 дуката велика го= мила, али ја не велим да поклон ваш мени баш толики мора бити, него узимам то само за примјер, и Ваша сте (Свјетлост много и много више од овога поклањали људима који нити су што радили за народ ни за вас, као н. лр, Алексићу и Цинеру:, Осим рода вашег никоме није прече да Ваша (Свјетлост овако што поклони до мени.« реп. П, 73).

Ако је ово писмо и послао, није од њега било никаква резултата. Једини већи, кнежевски поклон, који је од њега добио била је она обли= гација од 1000 дуката што је за њега исплатио капетан-Миши, Тешко да би и то учинио у новцу, али у имању, и сам будући добар домаћин, учинио је.

Кад му је требало новаца за уређење Лагатора, он је тражио чак од Вучића да му исплати 978 талира и 5 цванцика, колико износи задржата му пензија од 20 јуна 1842 до 1 јан. 1845. (Он му пише «3 мар. 1858) да ће доћи на пролеће да опет моли кнеза и (Совет, па ако му даду, он нека место њега прими, а ако га опет одбију, правије је и приличније да он толико изгуби, прво, што је богат, а он сиромах, а друго, што је он узрок те му пензија није исплаћена, јер само да је рекао једну реч, њега би тада узели за советника као и Лазу Зубана, а камо ли да му исплате пензију. »Али при свему томе ја не тражим баш као да сте ми дужни, него вам се молим као сиромах Србин и народни човек богатоме Србину и народном човеку да ми помогнете у потреби.« Опомиње га да је о томе с њим говорио у Бечу д нов. 1857, и да му је рекао да ће видети док дође у Београд, и како му већ ево пет месеци ништа не јавља, моли га да му то учини, или јави да се не нада. — Одговора јамачно није добио.

При просуђивању ових Вукових поступака не треба губити из вида да су за време апсолутизма то исто и ништа мање чинили и други велики европски књижевници, јер се тада од саме књижевности, без друге какве помоћи, није могло живети ни у Европи, а камоли у Србији. Вук је био потпуно свестан велике важности свога рада, и с правом је тра= жио да му обезбеде егзистенцију они који могу.

Ни поклони, ни чланства учених друштава, ни ордени нису падали

сами с неба, већ је и ту — истина на мало деликатнији начин — морао

запињати нешто сам а нешто преко пријатеља.

Дарове у новцу или у драгоцености он је тако рећи изнуђавао од високих личности посвећујући им своје списе или шаљући им у лепом по везу и на велинској хартији на дар, и они су му — побјеззе облрте —

1 Прво било па избрисано; »Ви сте и Алексићу поклонили више од двадесет хиљада дуката, а и Цинеру, које у интересу на новце, које на кућама које сте од њега узели, готово толикокх — За Алексића Милош је удао своју милосницу Даницу, и то јој је био као мираз «Вук је кумовао), а с Динером мора бити да је био у пословним односима.