Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

194. ЗАВРШЕТАК

народног говора и дотадашње несавршене азбуке и праволиса ствара

српски књижевни језик и савршену (у колико је то уопште могуће) азбуку и правопис.

1.

(Он скупља народне умотворине; песме, приповетке, загонетке и пословице, и тако усмену народну књижевност уноси у писмену. »Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и Орацијем, нека се дружи и пореди с Рамлером, с Клопштоком, с Державином и с Дмитријевим; нека дубоко замишљени (Соларић истражује и доказује каким су језиком гово= рили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме (Србину српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; »Не завидим, на част сваком своје;« а ја ћу само готово да скупљам, што је народ српски већ измислио,« вели он одмах првих година свога рада.

Као скупљач народних умотворина он долази на прво место међу свима радницима новога времена у свима словенским литературама «Ку= лаковски, 180). Он је осећао сву драж и лепоту народних песама, и од велике грађе коју је сам скупио или су му пријатељи послали умео је да одабере оно што је најлепше, (Сви његови следбеници (а било их је достау ни близу се с њим не могу поредити, и изгледа као да је покупио све што је ваљало, тако да за остале скупљаче није ништа остало. Зато ће његове четири књиге песама остати као. класички зборници народне поезије. — У приповеткама умео је подесити народни говор тако да нам се читајуће их чини као да слушамо усмено казивање каквог простог човека или жене. То је као стенографски забележен говор каквог бистрог и речитог човека из народа. — Народне пословице и приче уз њих и загонетке забележио је до савршенства верно како их народ употребљава или препричава,

2:

(Он описује материјални и духовни живот народни, његова веровања, празноверице и обичаје како о празницима тако и о главним догађајима У животу, о слави, свадби, крштењу и погребу, и то не само у своме крају него свуда где је путовао. И то је радио са великом вештином, што му је језик и стил тако јасан и прост, да се одмах добија јасна слика онога о чему говори.

Вуков је рад у оба ова правца у толико више значајан, што га је радио у доба преласка народног живота из патријархалног у модерни, у коме се народне умотворне губе и изумиру. (Све народне умотворине Вук је скупио тако рећи у последњем моменту. Као што је сам четрдесетих го= дина рекао да народне песме не би могао наново управо онако скупити да му ко у помоћ да и сто хиљада дуката, јер су многи певачи и певачице однели своје песме собом у гроб. «Гр. Сп. Ш, 129. Велика је срећа по српску књижевност што се Вук управо у ово доба јавио, а његова је