Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

|

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА 125

заслуга што је то радио не припадом и као узгред, већ што му је то био циљ његова живота, иако су му савременици, и прости и учени, гово= рили да није ни кадар што паметно написати, већ само скупљати »слепачке песме.« До њега нико се систематски није бавио овим послом. Га-_ дашњи књижевници гледали су само о чему се пише у других народа, и у колико су били кадри, препочињали су од њих, и то пружали српској публици. Да њега није било, све би то остало неурађено, или бар не би било овако урађено, јер док би се други књижевници тога сетили, многе би ствари биле заборављене и пропале. (Ови његови радови остаће за ве= чита времена најбогатија ризница из које ће се црпсти проучавање осе= ћаја и живота народног тога времена, и он је имао право кад је рекао да ти његови списи никад неће застарети, већ ће у будућности све 95 цену имати. — (Он је оснивач српске етнографије.

3 |

Вук се први почео бавити описивањем српског језика. У његово време биле су на српском четири граматике за туђе језике, а ниједна за српски, већ се српски учило из словенске граматике Мразовићеве. (Он је написао прву Српску Граматику и саставио први српски Речник и описивао је на= родне говоре (диалекте; по многим српским крајевима. — (Он је оснивач науке о српском језику, коју је даље разрадио његов ученик Даничић и његови следбеници.

Његова Граматика застарела је, истина, још за његова живота, јер је Даничић написао бољу. Али он је имао необично јако развијен језички осећај; за њега је језик био жив организам, и он је осећао његов дух и све танке његове разлике у изражају, и зато ће језичка грађа коју је ску= пио, његови описи говора и Речник вечито остати поуздана грађа за испи= тивање језика. — Копитар га је назвао »граматичким генијем.«

4.

Вук је први оргинални писац савремене Историје Српске, и тек после њега наставили су други скупљање грађе за њу.

Данас се више не пише историја као што ју је Вук писао, али су његови историски списи од првокласне вредности. (Он није писао историју по архивским документима већ по своме доживљају и из уста оних људи који су је правили, (Он, истина, сам признаје да је пишући историју имао памеру да рашири славу српског народа, коју је стекао јуначком борбом за ослобођење; али у томе никад ништа није преувеличавао, већ је строго остајао у границама истине, у колико је до ње могао доћи. (Он никад не даје своје оцене о поступцима, нити кога хвали ни куди, већ просто излаже догађаје и поступке, остављајући читаоцу да свој суд сам донесе. При= чање му је просто и јасно, често у диалошком облику, тако да се ствара јасна слика о догађајима, и читајући човек се осећа да се креће међу живим људма, ида се на његове очи нижу догађаји један за другим. (Слика