Značaj kulturne borbe u Francuskoj

Хи

јеме и труд другоме народу, — наравно ако овај хоће, да се упознаје с тим искуством и ако настоји, да г згодно употријеби. Један народ, имајући ово на уму и радећи тако, неће никада малаксати на правом путу живота, који га води к напретку.

„Ко више зна, тај више и вриједи,“ — стара истина, која се односи, колико на појединце, тим више на друштво. Знање је моћ, а незнање је слабост. Не интересујући се за ово, не интересујући се за оно, наша душа присваја једну врло рђаву навику: навику нехаја и равнодушности, што води, како појединца, тако и друштво к пропасти.

Напротив, покавујемо ли интересовање за све, што се око пас догађа, наша чула јачају, памет се богати, разум се оштри, срце племени, а воља се васпитава. Једном ријечи, дух напредује — а дух народа, треба знати, вјечито живи. Његове тековине постају нашљедно благо народних покољења.

Стицањем знања наш умни хоризонат постаје већи, а у оквиру његовом указује нам се пред очима многа непозната жижа, из које допираху зраке, у облику загонетних и нејасних догађаја. У случају непознавања једне, рецимо за нас опасне жиже, ми се упуштамо у борбу само са једном зраком, једним догађајем, губећи вријеме и трошећи енергију, скоро узалудно. Јер чим приступимо другој зраци, да је сузбијамо, прва се на ново јавља, а стотинама других нас још чека.

Но чим хоризонат постане већи, извор се појављује. Жижа је у нашим рукама. Ако је у њојзи извор добра, бацајмо је, гдје више можемо: ако је у њој извор зла, не чекајмо да се зраке сакривају за облацима нехаја: разбимо је, да јој извор пресуши за нас и за наша покољења. Ето, то имадох да рекнем на адресу приговора, којима се потпомаже пнехај и ограниченост, и који, сва-