Značaj kulturne borbe u Francuskoj

Ху

тељима што хоће да му униште будући цвијет, како би омели природни плод.

Културна борба у Француској нужна је пошљедица Велике Револуције. Или још боље, она је продужење саме Револуције, чији је значај познат не само по Француску, него и за цијело човјечанство.

Папизам и деспотизам, догма и мрачњаштво, некада свемоћни тирани несретног француског друштва, стадоше да стрепе, пред свјежим и честитим лицем некадањег њиховог роба. И та стрепња црелави у страх пред смрћу своје моћи, која већ пада у агонију, — агонију, која у Француској још траје, док данас— сјутра не ишчезне. Но та моћ, као и сваки самртник, још се нада, бори се, бори, хоће да живи и да стаје на пут новом духу, што се испољава у Напретку. А устук овог пошљедњег био би абсурдум: сама његова ријеч показује, да ће побједни вијенци окитити његову главу.

Ш

Но докле дух Прогреса, са лучом у руци, дочекује зору ХХ-ог вијека у Француској, дотле моји земљаци, у неослобођеним крајевима, стењу под тешким јармом Мрачњачког Духа једне „цивилизоване“ државе. Папизам и деспотизам ликују: средства се не бирају, да би се могло до потпуног триумфа стићи. Индивидуална и народна слобода се гази, а дужност власти претвара се у незакониту силу и тиранску акцију. Право човјека не признаје се, а право народа се исмијава.

Поштени Српеки Народе, шта си дочекао! Мјесто твојих обичаја, којима је основ чисти морал, насилно ти се намећу за те опасни обичаји с одвратном подлогом. И ту, под притиском те кужне сфере ти си приморан да жваћеш отровну храну мрачњачког духа! Па и у твојим рођеним, у твојим најсветијим установама, у дому твоме, забрањују ти, да се питаш здравом храном,