Značaj kulturne borbe u Francuskoj

6

боље загледа, он одмах уочи, да ту од идентификовања нема ни говора. Фанатизам вјерски држи у чељустима националну свијест и чека час, када ће је, на један миг Римске Цркве, да прогута.

Није се ни чудити.

Уређење и прошлост Римске Цркве, њезина средства и њезин главни циљ, коме је ишла и коме иде, уништила, је једном за свагда национално хришћанство. Католицизам се није бринуо за националну индивидуалност, он је њу чак и угњетавао. Римској Цркви је једна једина брига: универсална власт. А да се до тог дође, треба средстава, без обзира на њихов избор и на њихово трајање. Тако Римска Црква мисли, да јој може послужити, као привремено средство, њезином циљу н име нације, спајајући га са вјерским фанатизмом.

„Нација“ — то је мост, преко кога треба „вјерни“ директно, а. „јеретици“ индиректно да прихвате основну девизу Римске Цркве, по којој патизам представља вјечно блажепство: „Што Бог каже на небу, то папа заповиједа на земљи, а духовна лица, то су вјесници Бога на небу, односно Бога на земљи, у лицу „непогрјешивог“ папе. Из чега излази, да Римској Цркви није брига ни за католичку, а камо ли за националну индивидуалност. Она се служила и служи и једном и другом, као готовим или провизорним мостом, који је води њезиној девизи, што јој претходи главном циљу, циљу неограничене моћи и универсалног господства.

По тој девизи она је и могла да формише у своме „вјерноме“ — не католичку, него клерикалну индивидуалност, која води слијепом фанатизму и одвратном шовинизму. Код вјера, које су, по изгледу, идентификоване са, народношћу, ствар друкчије стоји. Тако н. пр. православље, код нас Орба, није се могло да изметне у клерикализам, те по томе није могло ни да подвргне нашу