Značaj kulturne borbe u Francuskoj

националну индивидуалност. Ми не имађасмо опипљивог Бога на земљи, нисмо му се могли, дакле, ни клањати: у души нашој није се могла никако излећи идеја кле-_ рикализма, те по томе није се могла образовати ни клерикална индивидуалност.

Тако "Српска Црква није могла да постане теократска црква, јер њена глава не пребива у земаљском царству. Отуда је дошло да православље чисто приону уз нашу националну индивидуалност, која је остала као вјерни носилац његов. Оно се није развијало наобашка, него уз развитак и јачање националне индивидуалности и оно је јачало.

Отуда је дошло, да Црква нашег народа одговара потпуно појму праве цркве, т. ј. појму, који означава скуп чланова, Српског Народа. Потоме наша православна црква означава народну цркву.

Као што је Орпека Црква народна црква, сасвим је јасно, да су службеници те цркве службеници чисто народни, који носе име, не православни свјештеници, но српски свјештеници, — не православне владике, но српеке владике. У овој ознаци је садржан и појам православља, те с тога је и сувишан, да се спомиње.“ Јед-

1 Отуда не излази да чланови Српског Народа морају имати једну цркву, него да сви православни чланови српског народа припадају једној, српској цркви. Тако н. пр. Срби римо-католичке или мусломанске вјере, и ако припадају Српском Народу, не припадају Српској Цркви, те је код њих нужна шира ознака, него код православних Орба, — ознака, у којој је назначен и појам нације и појам вјере. Дакле код њих је нужно, да се испољи у ознаци и вјерски карактер, који је потпуно независан од националног карактера.

2 На основу овога, код нас би већ требало, да се једном престане са ознакама српско-травославна школа, српско-травославна отатита, српско-травославни свјештеник п т. д. да цркву још би се могло и дозволити сувишном другом нојму да остане, како би се јаче истакао вјерски карактер, који се у Срба других вјера нарочито и нужпо истиче. Но за школу, општину, читаоницуит.Д. које носе, по своме раду, најмање вјерски карактер, појам „право-