Zora

3 О Р А

Били с.мо жељни хлеба. Истина за нашу невољу чули су и други, и нађе се добрих људи, који нам послаше мало хране; али то узеше они, којпма дође да нам је поделе. Ми смо и даље гладовали. Па то све као да је био тек почетак даљих невоља. Баруштине су се сушиле нагло. Нас почео дању давити смрад а вечером нам досађивати силна магла. Уз то је глад непрестано морила, да смо жору од дрвета тукли, лишће сушили и ■сатпрали и од тога хљеб месили. Јави се болест, и поче немилостиво косити. — Божја казна за грехове ! рекоше неки и ми појурисмо у цркву. Заједно с попом проводили смо много времена у молитви. Молили смо да нам опростп грехе, ради којих нас ова казна стиже, па смо молили п за наше власти, које мас сад оставише на миру, јер немадосмо гвише од куда им давати. У молитви смо се сећали п нашега капетана, који нам је пре био тако чест гост, а кога смо сада били жељнп, молили смо се, али молитва не поможе. Наш је грех морао бити п сувише велики : можда, за велику несрећу своју нисмо некад почастили капетана како ваља. Болест је све више напредовала, п све је више коспла, што смо се боље привикавали гладовању. Људи су падали као снопље. Свакога дана смо по кога копали. Већ готово није било куће, из које се није чула запевка, а у свакој се још по који с душом борпо. Јавише и власти. Отуда нам поручише да се не брпнемо, лекар ће доћи, и све ће окренути на боље; само мало да се стрпимо. ЈБекар је од посла врло заморен; за који дан одмориће се, и доћи ће намМи смо били стрпељиви, али је болештина слабо марила за поруку нашега капетана, но је косила као и дотле, и већ није било кога да мрце опрема: оно неколико баба прво покоси, ваљда из освете, што су млоге спасили болести. Због тога свакако лекар и не дође. како нам обећаше :

бојао се и сам освете, а ми нпсмо имали откуда искупити његову смрт. Самосмомало нас млађих, и снажнијих још болести пркосили, и ми смо скапавали од умора, надгледајући живе п копајући мртве. Тада сам тек запазио, како је бедан живот човеков, како 1е човек, нпштавило 7 у чијом судбом госгЈОдарп све пгго је око њега. Срце ми се било већ следило, и у мени се гаспо један по један осећај. Мало по мало, па ми посга обичан и онај ужас, који ми је свакога дана био пред очима. П у свестп ми је биломногопзмењено. Страховао сам: кренућу памећу. II ко зна шта бп било, алп мене отргоше од својпх, отргоше изненада, баш онда кад сам по целн дан слушао само тужно јаукање болесника, и писку за мртвачким одром, а гледао бледа и глађу измучена лица. Једнога дана баш сам се враћао с гробља: укопао сам најмлађу снаху. Пшао сам корак по корак, лагано, мислио сам на болна оца и бринуо шта ће с нама бити до краја. На једаред чух некп глас, познати глас, који давно нисам чуо. Ослушнем, и чујем бнрова Мирка: зове све судници. Н нехотице се прекрстих: — Боже окрени на боље ! II збиља, ја сам добро слутио, чувши Мирков глас, јер од кад нас болештина ноче морити, никако нисмо чули његова гласа. Па опет мп се није хитало. Што ћу п ја тамо ? Ако је стигло хране то ће газдаши разграбити ; ако је пак дошао лекар, отићн ће газдинским кућама — ми га немамо чиме дочекати, у нашим брвнарама. Па опет сам отиша. Власт зове, а ја сам увек власти се покоравао. Код суднице беху се већ неки искупили. Нико нишга не говори, оборилн главе, па тек по кад игго један у другога изпод ока погледају. И ја сам ћугао, и са осталима чекао, да се појави кмет и каже нам што нас је звао. Доста смо чекали, али и сачекасмо. Кмет изиђе, изиђе и нови ћата с њим — старога смо били пре неки дан