Zora

Ј ЕСЕЊЕ ЕЛЕГИЈЕ

9

укопали. Ћата је неигго чптао. Ја сам мислио на оца п само сам то упамтио, да морам још тога дана оставити и оца и онај трошнп кућерак, у коме сам и срећне часове ироводио,и отићн у варош У војску. Отишао сам кући. Уз пут сам чуо да ћемо 3' рат. Рат ! Куда, с ким? То нисам знао. Али рат!... То ми је непрестано звонило у ушима. Ја нисам знао шта је то рат, алп сам до сада много страшних стварп о томе слушао, и свест ми се мутила при помисли, да морам оставнти своје село, своје у њему, па отићи далеко, тамо убијати људе, док и мене којп не убије. Око срца ме нешто стегло. Куда ћу? Зар да оставим ове још неоплакане гробове у кућп ? Али власт тако хоће, а она се мора слушати. Нисам умео својима нн речи рећи, само кад се опростпм са оцем, загрцао сам. То ме је мало тешпло што нисам сам. Пз мога села пошло нас је неколико. Истина, они су многе звали, али неки од тих беху већ под земљом, а други су већ били на путу за онај свет. Само је нас билаболест поштедила: да остављамо

огњиште своје'и на њему ни мртве нп живе оне, који су нам на свету најдражи, да идемо далеко од својих и тамо залпвамо земљу крвљу својом и да сејемо своје кости по најдаљим нам крајевима. Али срце је тврђе од камена. Ми смо ишли, па смо све грабили, као да нас нешто гонп пз места у коме се само јаукање п лелек чује. По којп је чак и запевао. Пстина то је била жалостивна песма, али тек песма је. Путовали смо целе ноћи. Зору смо поздравилп у вароши; одмах смо се прпјавпли команди. Нпсмо били сами. Било пх је толико, да сам се зачудио. Дотле за мене нпје било другога света ван мога села и би ми чудно да има толико људи. У команди су били према нама пажљивији, но што беху у нашој судници. Од рана јутра почеше нас уписивати п давати нам одело п друге потребе. У брзо смо сви били једнолики, само смо се по закрпама и капи могли разликовати. Ту нас не оставпше дуго. Одмах нас поделише у гомилице, дадоше нам пушке и све остало што је потребно за убијање, па нас кренуше. ве се —

јЈЕСЕШЕ ЕЛЕГИЈЕ / — ДРУГИ дпо

I.

нам рујине старпх двора, Па кад б'јели данак мине И с висина одозгора Бл'једозрачни мјесец сине И кад снове земљом, широм, Распе рука ноћи бл'једе, Успаване вјечним миром Рушевине видим с'једе; Многе куле и мазгале И бедема многотавни, И капије, што су пале Да их вр'јеме с'земљомсравни...

Покрила их мрка трава II сив бршљан. Н'јемо стоје И под сводом неба плава Неизмјерну вјечност броје; И брз талас многих дана Што џиновским летом оде...! А мир благи, ноћ звјездана Тихо плове^ н'јемо броде.... II. Тек пун мјесец када летом По пучине пређе плаве