Zora

з о р л

Ни јесење небо сиво. И глас туге, који блуди, Разбије се, ко о стјење, О ледено срце људи Па утоне у јесење... 0, и моја туга тајна, Ко сирена сиње море, Све ће пјесмом да испуни,

Сиее магле, бл'једе горе; 11 јесење небо тешко, Хладне росе, мртво цвјеће Али тебе из прошлости Пјесмом својом дозват неће!. (1896) Јован А. Дучи+>.

№■

КРВНИ МИР ПРИПОВИЈЕТКа ИЗ ХЕРЦЕГОВПНЕ наппсао Свет. Ћоровић. I.

љтеван Милошев сазвао је велику мобу, да прије Илин-

дана пожење оно жито. Младијех Љ жетеоца и жетелица има их | х преко двадесет. Ту су и најближи рођаци Стеванови, два хмлада брата, Стојан и Мирко, а ту и комшија му Радан са својом шћери Милицом и са братучедима Јованом и Бошком. Захукала се младеж, Боже мој, па се све надмећу и кладе: ко ће више пожњети. Непрестано гони један другога, па никад да се уморе. Док им једном додија, па бацише српове, те мало одахнуше. — Хајде ко ћесад запјеват', викну Радан. — Ја ље не могу, — рече Мирко. — Не могу ни ја. — Ни ја. — А ти, Стојане, зар ни ти не можеш, — довикну Радан младоме Стојану, који се бијаше мало одбио У страну. — Питаш ли мене ? запита Стојан и као да се трже из крупних мисли. — Питам баш тебе. — Ама нешто ми се не пјева...

— А што ти се не пјева?... Млад, здрав, па ти се не пјева?.... Него немој се ту извлачити, но дела запјевај... Стојан погледа по свима, отегну мало вратом, па онда кашљуцну и пљуцну далеко од себе. А тад поче: 0-о-ој јабуко зеленико, Зелен ти си род родила, На три гране три јабуке, На четвртој соко сједи о-ој. . . — Е баш вал>а, — рекоше неки. —- Е, имаш грло, дан ти твој, што га нико нема, — рече и Радан. А Стојану то драго, па чисто осјећа, како му од милине кика на глави расте. — Хоћ«;мо ли почет? — викну Стеван. — Хоћемо! — викнуше сви, па опет узеше српове и поћераше као и прије. Стојан, прије него што поче да жње, окрену се на Милицу, па јој мало намигну, а онда приону за осталијем. Милица обори очи, а пламен јој удари уз образе, па и она поче да ради. Дивна је то ђевојка^ да јој равне нема ни у седам села, а