Zora

ЈЕСЕЊЕ ЕЛЕГПЈЕ

11

И таласом мутним пјене; И гдје машта дочарава Неко старо гробље густо, Куд је мрка пала трава И јесење вече пусто... Под плочама — гуштер мали Куд се каткад сунча само Давно некад многи краљи Гдје легоше мирно тамо. И отроци, себри, слуге, Неко с миља, неко с јада, А гдје лисне мреже дуге Тавна вјечност шири сада... Сваки крстић гдјено збори: Све што иде доћ.' ће ближе, Ал' што Вр'јеме једном схори Нит се враћа, нит се диже!.. VII. На дну морском, силна бура Гдје не бјеше никад пала, У дворови од бшвура, На пољима од корала Сирена је нека млада Проводила дане цвјетне, II без туге и без јада Сањала је снове сретне. Али чим би ноћца пала, Из дна морског, из дубока, Кроз редове силних вала Златне косе, плава ока Дизала се она млада Под криоце ведре ноћи, И потајно, страсно, тада ЈБубила се у самоћи Са витезом мрачним неким, Што жељезне диже дворе, На обали — вјечним хуком Гдје бескрајно кипи море. VIII. И дуго га миловала!... Тек када би са висине И пошљедна зв'језда пала, Спуштала се у дубине У поноре силних вала

Гдје не. стиже гром ни бура, На пољане од корала, У дворане од биљура Да са жудњом ноћцу чека... А не знаде чедо бајно, Један Злодух из далека Да је за њом гино тајно. Ко жар пакла бјеше јака ЈБубав страшна душе мрачне, И сирена једном лака Кад у краје крену зрачне, На обали краја тога , Гдје вјечито шуми море Нит витеза виђе свога, Нит жељезне нађе дворе. IX. Од тада сам много пута У јесење глухе ноћи, Слушао је с јада љута Како јеца у самоћи... Клицала је звјезде ове, Силне вале, ноћцу бајну, Братимила галебове, Да јој кажу страшну тајну! Ал сгрујаше ноћца звуком Виш' обала пустих ови', И хујаше море хуком И кликтаху галебови Ал' не каза тајну нико!... Тад замрси златну косу, Сињем мору у дубину Своје горке сузе просу Сваки уздах кораљ поста А бисерје суза мала.... Препуни се сиње море Од бисера и корала... X. ...Узаман те л>убав моја О, драгано, кличе више, Одвела те зв'језда твоја, Године те мутне скрише; А кад с тугом из далека Позове те срце живо, Не одзивље с' поноћ мека