Zora
22
3 О Р А
Сви прпсутни опколише дијете, које као изван себе дрхташе. — Тамо, тамо — рече он плачно чувао сам телад... они прођоше и почеше телад бости сабљама. Дукња ихје молила да оставе телад, а они је свежу и узму са собом, а мене.... Нова вриска прекиде дјетињи говор. Неколико жена дотрчаше — Несрећа, несрећа! —викале су оне опрпчници ! Бјежите дјевојке, и сакривајте се у жито. Дукљу п Аленку су већ ухватили, а Сергијевну убили на мртвац. Уто се указа око 50 коњаника са голим сабљама у руци. Пред њима скакаше један црне браде и у црвену капуту. Уз његово седло бјеше привезана метла н псећа глава. — Хојда, хојда! викаше он —кољите жнвпну, режите сељаке, крадите дјевојке, палите село! За мном дјецо! Никог не жалите! Сељаци се разбјегоше куд који. — Баћушка! Господпне! — молили су неки кнеза — смилуј се! Заштити сиротане! Али кнез међу њима не бјеше. — А гдје је господин ? пнташе онај најстарији сељак. Нема ни њега, ни њихових војника. Ох, јаднп ли смо ми сада! Они вођа црне браде заустави коња. „Еј ти, стари гаду, рече он, овдје је било коло, гдје су побјегле дјевојке?" Сељак је шутио. — На дрво га! — викао је црнп кад воли ћутати, нека ћути објешен! Неколицина опрпчника метнуше му петљу на врат. — Смилујте се на мене, јадног старца; смилујте се ! --- Аха ! Одрпјешно ти се језик, стари гаду. Али већ касно. Други пут се не шали ! На дрво с њи.м ! Опричнпци га повукоше. У то вријеме иза једне кућице пукоше неколпке пушке п војници Сребренога, заједно са сељацпма, нападоше на опричнике. Војника је било у полу мање, него оприч-
ника, али пзненаднпм нападајем побједише. Сам кнез савлада црнога вођу, обори га на земљу, па му стаде кољенима на прси. — Ко си ти, лупежу V упита га кнез. — А ко си ти ? --- рече црнп. Кнез му примаче пушку челу — Говори ко си или ћу пуцати! — Нисам твој слуга, —- рече без икаква страха црнп — атебеће објесити, да не узнемирујеш царске људе. Кнез погледа око себе. Неколицина опричника бјеху везана. неки мртви, а осталн се бјеху разбјегли. — Свежите и овога! рече књаз, чудећп се одважности овога звјерета. — Бога мп баш јунак! помисли он у себи, само штета што је разбојник." — Погледај госиодине — рече кнезу слуга Михејић, носећи пуно тврдих конопагда са заметнутим петљама на крају — види шта носе са собом, хоће да вјешају људе, тетка им стара! — У то доведоше књазу два човјека, прпвезана за коњска седла. Један је био старац коврџасте спједе косе п дуге браде, а други црнак човјек, око својих 30 година. — Којн су то људи ? упита књаз. Што сте их свезали ? — Нисмо их ми везали, него опричници ! рече Михејић. — Е, па онда их одвежите! — Чујете лупежп — рече књаз свезанијем опрпчницима — како сте се смјели називати царскијем људима? Ко сте вн ? — Зар су ти очп пспале, па не видиш ? рече један од њпх — та зна се ко смо ми ! Царски људи, опрпчнпци ! — СигурЈРо си с неба пао — рече црни — кад никад опрпчнпканпсп видио? Ја сам Матвеј Хомјак, вјерни слуга Григорија Мукпјановића Скуратова — Бјелчког. Служим цару у опрпчницима. Наш знак метла, значи, да мп метемо п чистимо Гусију од зла, а нсећа глава значи, да ми гриземо царске непријатеље. Ето сад знаш ко сам ја, него ми кажн, ко си ти?" Књаз бјеше исцрппо сво стрпљење,