Zora

КЊАЗ СРЕБРЕНП

па не хтједе да даље дуљи, него нареди да их свију повјешају. Тада млађи од оне двојице, што их ослободише, п^иђе књазу па му рече: „Дозволп ми господине, да и ја нешто рекнем. — Говори. — Ти, господине, сигурно одавно ниси био у Москви, па не знаш, шта се тамо чини. Него чуј. ако ти је живот мио, пусти их на слободу, заједно са вођом Хомјаком. Не жалим их ја, него тебе господине, и твоју младост. Други пут ако ми падну шака, сам ћу их објеситп !— Књаз га погледа зачуђено. Непознати је говорио искрено, што се виђело'из његових црних очију. — К"о си ти ? угшта Сребрени — па браниш људе, који те у мало не објесише. — .-Ја их не браним, можеш их радп мене свију објесити, него су неколицина од њих побјегла, па кад им се тај Хомјак не би више вратно, онда би сви тебе окривили и главом бн платио. -- Књаз се мало умири; видјело се како се у себи бори. Све је ово мирно слушао стари Мехејић, па кад виђе, да ће опричници битп помилованп, рече књазу: — Кад пм, господине, по доброти срца праштате, а оно ми барем дозволите, да им одбијем по стотину штапа. Нек су у будуће паметнији, тетка мз^ стара! — И примивши ћутање књажево као потврду, он нареди те одбише свакоме по 50 штапа, не обзирући се. на псовке Хомјакове. — Ово ти је жива згода! — рече задовољно Михејић — здрављу им неће нашкодити, а хоће их памети научити!.... Књаз овдје распушћа својевојнике, остави опричнике п хтједе, да се са Михејићем крене на пут. — Господине — рече му онај млађи непознати —- допусти, да тп се и нас двојица придружимо. Бпће нам путовање у друштву веселије, а и сигурније, јер дође ли до боја, впше ће савладати оса.м рука, неко ли четири. Књазу нису изгледали сумљиви ови нови друговн те драговољно пристаде и тако се њих четверо кренуше на пут.

Глава II. ЈЧ () П И Д 1 ■ У г о п и За врпјеме путовања Михејић сесвакако старао да дозна, ко су и шта су њихови нови другови, али на сва питања, они су кратко и загонетно одговарали. — Ух, тетка му стара — рече сам у себи Михејић — што су вјештп! Човјеку се чини, да сп их већ за пете ухватио, а они ти шмиг измеђупрста! Никад ништа докучити од њих. Мрак се хваташе и Михејић приђе Сребреноме. — Господпне! Јесмоли паметно учинили, што смо примили ову двојнцу са соббм ? Некакви су загонетни. А и јаки Богами ми, види им само леђа, ништа ужа од Хомјакових. Да нису и они какви разбојници ? — Па макар и били — рече немарно књаз —- ппак ће нам помоћи ако нас напану опричници. — Ко зна, врана врани очи не вади. Па п говоре између себе некаквијем језиком, да их ја, тетка му стара, ништа не разумије.м. Ја вам кажем, чувајте се господнне! Мрак биваше све гушћи. Михејић и књаз ушутише. Чуо се само коњски тапат. Путовали су кроз густу шуму. Један од оне двојице запјева пјесму, па му се и Друш придружи. Ово пјевање ноћу, кроз густу шуму п послије свију дневних догађаја чудновато јеу пливисало накњаза—он се сневесилио. Подсјетп се на прошлост, на свој одлазак из Москве прнје 5 годпна, и пренесе се у мислима у ону црквицу, гдје је при одлазку. слушао Службу Божју, и гдје је, кроз шапат народа п црквено појање, долетио до његовпх ушију њежан и сладак женскн глас, којега он ннје могао за цијелијех 5. г. заборавити. „Збогом књаже — говораше му тај глас — ја ћу се надати, и Богу за те молити!... Она су двојица још пјевала. У пјесми се говорило о брдима п долинама, о Матушки Волги, п о чеме се још није говорило у тој дивној пјесми?!