Zora

228

3 О Р А

Оде и Мита. Свет још стоји у неколико групица и о овом се догађају отпоче жив претрес. — Шашав старац! — рекао је Љуба једном своме пријатељу, кад га је питао шта се то десило ивмеђу њега и Мите. — Што га не оставиш, бога ти, како те не мрзи с њим да се млатиш ? — кори га овај. — Што да ме мрзи; ја багп волим кад се он кида! — 'Оће код мене силу да покаже! — викну Мита кад стиже кући и тресну шарана о сго. — Нема кодмене југовине! Не дам ја кајишарлуци да се врше ... Нека тужи . . . Марим ја што ће јучерашњи баланци да ме туже! . . Син би ми био срам га било и он тако! . . Још децу да пустим да ми се ту натресају... Зар је то правда?! ... — виче Мита на сав глас и већ неки са улице застајкају и скупљају се предњеговим двориштем, и завирују унутра. Заћута; сави цигару и испуши, па онда намрштен отвори Фијоку од стола, те поче претурати тражећи хартије да пише тужбу. Место чисте хартије ту бејаше ваздан којекаквих излишних предмета. Ту су комади од једног поцепаног сановника, ту једна корица од устава, па неке призпанице (уништене), једна половина Видаковићевог романа: „Љубомир у Јелисеуму", па од некуд и нека стара четка за ципеле, од које је готово остало још само дрво, за тим један Фишек штирке (што Мита љутито баци на патос); напипа још и бабину косу завијену у стари мастан Фес и обмотану канапом. — Шта ће ми та лудорија? гунђа Мита и тресну косу на патос. Претура., претура, а већ готово од

силне мешавине предмета заборавио и сам шта тражи. — Шта ми се ова брава наврзла, ког врага?! — узвикну очајно и баци браву чак кроз прозор у двориште. Хартије нема, те Мита зловољан и сав ознојен од умора и неке муке поче викати на бабу како је она свему крива. Баба нађе од некуд један табак прилично изгужване харгије. Донесе и мастило у једном стаклету, које је с поља све затрпано прашином. Е, али сад нема дршка и пера- Тражи, тражи и једва један пут нађе се и то. Мита одахну мало, зави цигару обриса зној са чела, засука мало рукаве од капута и онда се задовол^но ускрекну на столицу и пушаше чекајућп, да се мало прибере за тако важну ствар. Кад се одмори, тад мало протрља руком чело искашља се и пљуну, метну хартију преда се, и превуче неколико пута дланом по њој, као да је исправи, одмери .једну шаку одозго и три прста са стране табака, и после приличног размишљања написа на средини: ТуЈсба а испод тога: „Начластву овога среза и Господину капетану Митру Петровићу". Ту застаде. Мучаше се дуго како да отпочне, али никако му не дође на ум згодна мисао. Устадељутито и стаде ходати горе доле узнемирено, размишљајућп о почетку тужбе. Једна кокош поче да какоће у дворипЈту, и то Миту разјари, те дохвати бабину папучу и баци се на кокош. — Море шта ћемо с шарана? Упита баба и додаде — а не бацај се с те папуче к'о луд! — Гад баба, промрмља Мита љутито и седе опет за сто.