Zora

230

3 0 Р А

сада је довољно оволико а у будуће више". Примите г. уредииче и овом приликом израз мога одличног поштовања". Један посматрач. — Тако! — узвикну Мита. — Е, чујем, лепо срочено — додаде Јеша. — Мало си и Васу дирнуо за сведочење. — Ако си га закачио! — виче Мита — много се он нешто напео. — Сетиће се сви ко је писао! рече Милан правећп се замишљен, а лице му спјаше од задовољства и поноса. — Е, Јањо, спремај за довече да сви заједно вечерамо. Не марим сто дуката да потрошим само кад је овако лепо испало. Сви пристадоше на овако згодан и оштроуман предлог Митин. — Е, чујеш, баш је то добро за инат Љубе — знаш и код њега ће довече чини ми се Јова на вечеру. — Јес', Јова ће код њега. Долазило дете код Лазе овде, те однело тањири, што Лаза узимао од њега ономад за славу, па рекло: ,,'Оће да нам дођу гости". А то мени прича јутрос Савка Лазина, долази знаш овде те тражи једно њено ћуре, вели: „изгубило ми се ћуре!" Све ово исприча Јања са задовољством и сви пажљиво саслушаше.

У вече су већ сви гости седели за столом. У зачелу бивши срески начелник Милан (стари богослов), па онда Јеша и Павле, до њих Мита и онда редом жене по старештву. Жене отпочеле говор о цени неких цицева и онда пређоше у говору на хаљину ЈБубине жене.

— Оне машне више нису по журналу! — рече Миланова жена увијајућп главом и успијајући уснам од задовољства што се осећа ,,високо образована!" — Стоји јој као на штапу! додаЈе Јешина жена. — Баш је згодна за маскен-бал! — процеди опет Мпланова госпа кроз зубе, и поче се смејати тако као да по неким нотама удешава висину гласа мењајући га на разне начине. Људи већ озбиљније разговор воде. — Ја сам Васу одбранпо кад је било суђење због оне воденице, говорн Мита. Сви жико претресагпе тај догађај и изведоше „наравоученпје' 1 како је скет неблагодаран п напоменуше како је баш „сам Љуба томе Васи кр'ао врат" па данас ипак не раздвајају се к'о божић и бадњи дан. — Вара он сад Васу због . . . поче Павле. Знам — рече Милан и климну главом. —- Које, које? — питају остали. — Због ... —■ опет ће Павле и показа кажипрстом деснс руке по длану леве као кад се пише. — Интабулација! — пришапну Јеша тајанствено и обазре се да нису чуле жене. Милан махаше главом. У разговору су се ревносно куцали чашама и рејшосније испијали. Разговор постаје све жПвљи п живљи. Милан уз разговор улучи згодну прилику, да и педесети пут можда у истом друштву, пспрпча откриће Америке.' У причању те „историске ствари" он се особито извежбао, а