Zora

238

3 0 Р А

свијем овим имају круну врлина . . . Њих се два воле —- главом платити један за другог. Чини ми се: сав их свијет не би завадио. Мајку опет, слушају к'о Бога, а стара се топи, топи од радости. Али види, ђе јој ту сласт загорчи оно војништво^ а још горе она пјесма. Јутром и вечером јој уши зује: Ко ће тебе мајко хранит кад ја.. . и онда се стресе. Урош уред и дањива и ноћива у магази, а ни Бранко лакше не пролази. Али данас Бранко нешто не излази из своје собе. Некве га мисли обладале, те их се не може отрести. Зар преп'о се момак војништва, или му је жао оставити брата п мајке, јер к'о зна ђе га могу бацити да служи. Уз'од'о се по соби, а све таре чело. Док ће на једноч: То не вјерујем да п сама небеса проговоре! Зар мој Урош мени инлу учинити . . ? Јок . . ! Свијет к'о свијет : завадио би два ока у глави ; делај ће нас моћи гледати. Мука им ђе се вако пазимо, па не знају шта ће ... Опет велим: То не море бити . .. Али ако би било , . . ? Ја би и њој и њему куглу у чело, па нек омастим конопац. Ух, стра' ме овог . . . Зар свом Урошу, који би крв своју за ме пролио? ГТа и њој . . . ? Јок, јок, Боже сачувај! Бјежи, да бјежим у магазу. Пза овог изиђе из собе и некастиле прилупи вратима за собом. Уред је непуна година како је Бранку памет раздијељена. Пола му памети не излази из Јове Зекића куће, а само с половицом води он свој пос'о. Ма, није ни чудо, јер какав тамо једињак цвијет цвјета. На прозору Јовину расте гонџе Зорка. А то још не расцваћено гонџе отело је Бранку и мисли и срце и све ... Од драгости ли оджалости ли : ту је улицу прозв'о , Сокак уздаха". Па, да вам кажем само како ју је он сам описив'о свом неком пријатељу : Она је безазлено јагњешце; весела птичица; благи анђелак; млада душица у облику дјевојачком. Живахна, несташна, весела, а ником, ни колик' је црно под ноктом, зла не мисли. 'Ваки цвијет тешко

да још ђе сунце обасјава. А, лпјепа пара јој нема. Она врана коса превалила појас. Кад јс увије у оне двије гужве, па обори низ плећашца: онда нек се сакрије и Равијојла и Венера. Очи јој ко двије звјездице. Црне, а жегу куд год преврну. Још кад их пресумити на страну; погледа испод ока, или их разрогачн: онда полудим, уплашим се — шта ли . . . Лице јој — писати по њему. Па кроз ону њежну бјелпну истом пробијају румене руже. А носић . . ? Одгриз'о би га, па онда сам плак'о, што сам то учинио. Усташца —• мали прозор одакле мед, нектар, плп још што слађе, цури. Каква су — кад би видио ђе се хране обпчном храном: језа жалости би прохујала кроза ме. Г1ит'о би се срцем : Зар се она уста не питају миомирисама? Зар је ово, збиља, обично дјевојче? И чисто би почеЛа губити досадању вриједност. — У устима зубићи к'о у невинашцета, које истом гања девету. Да ме нагризу не знам или би ме рана пржила неком тајном ватром, пли би ме занијела. Кад би раница зарасла кроз сав би вијек- на оном мјесту нешто осјећо, шта ни сам не знам шта је. Савјест би ме пзјела чим бих допустио другој, да ма кад било својим пољупцем оно мјесто позлпједи. Све мислпм, да ми ондје цвјета најруменија ружа, или нај јаснпја звијезда сја. — То је стан звијезде мога живота. — Младак'о капљица, невина к'о анђелак, најивна као свако непокварено чедо, којем се од рођења тек шеснести пут каранфнл расцвао. Па како је онда не бих вољео ? Не знам илп више волим мајку п свога Уроша, или њу, или и самог себе? Ето како Бранко обожава тај свој идеал; ето како воли свога једнога брата и старицу мајку, али, ево дош'о неко п шапк'о му, да су Урош н тај њему најмилији створ заљубљени једно у друго. И то он чу при свом поласку у војнике. Жалосан се час брзо- примиче, те освану и дан новачења. А каж;е се; На несретном се кола ломе, па и Бранко само