Zora

240

3 О Р А

Шужа и степа — И. С. Тургењев —

. . . И мало по мало поче га вући Назад у село, у тамни врт, Где су липе тако огромне, тако сеновите, И ђурђевци тако девичански мирисни, Где се округле врбе над водом С насипа наклониле у дугом реду, Где дебели храст расте над плодном њивом, Где мирише конопљом и копривом . . . Тамо, тамо, у пространа поЈва, Где се као кадифа црпи земља, Где раж, камо год баците поглед, Струји тихо меким таласима, И пада тешки, жути зрак Иза прозрачних, белих, округлих облака ; Тамо је добро . . . (Из песме предане огњу).

| нате ли ви, каква Је наслада извести се у поље пре зоре? Ви излазите у трем . . . На тамносивом небу трепећу овде®<г онде звезде; влажан ветрић доТ- леће час по као лак талас; чује се уздржани, нејасни шапат ноћи; дрвеће слабо шуми, заливено сенком. Ево их, мећу ћилим на кола, стављају крај ногу ковчежић са самоваром. Логови дрхте, хржу и господствено се премештају с ноге на ногу; пар тек пробуђених гусака полагано прелази преко пута. За плотом, у башти, мирно хрче ноћни стражар; сваки звук чисто стоји у стиснутом ваздуху, стоји и не прелази ; коњи се кретоше на један пут, таљиге громко заклопараше . . . Ви идете — идете поред цркве, с брда на десно, преко насипа . . . Пруд се тек почиње пушити. Малко вам је хладно, покривате лице огрлицом од шињела; дрема вам се. Коњи звучно бљечкају ногама по барицама; кочијаш звиждуче. Но ето, одмакли сте четири врсте . . . Крај неба руди; .у брезама се буде,незграпнопрелећу вране; врапци цвркућу около тамних камара. Расветљује се ваздух, виднији је пут,

јасни се небо, беле се облачићи, зелене поља. По избама црвеним огњевима горе лучеви, иза врата чују се поспани гласови. А међутим јутарња се румен разгорева; ево, већ се златне пруге опружиле по небу, у провалијама колута се пара; шеве звучно поју, праскозорни ветар духну, — и тихо испливава јарко-црвено сунце. Светлост, рекао би, потоком јури; срце у вама задрхти као птица. Свеже, весело, мило! Далеко се види свуд унаоколо. Ено, за шумарком село; ено, мало даље, друго, с белом црквом, ено, брезова шумица на брду; за њом је бара, којој сте ви пошли . . . Брже, коњи, брже! Оштрим касом напред!. . Још три врсте, не више. Сунце се брзо диже; небо је чисто . . . Време ће бити прекрасно. Стадо се просуло из села нама у сусрет. Попели сте се на брдо ... Какав изглед! За читавих десет врста вијуга се река, тамно се плавећи кроз маглу; за њом водено-зелене ливаде; за ливадама положити хумови; у даљини се с виком бију вивци над баром; кроз влажни блесак, разливен у ваздуху, јасно се истиче даљина . . . много лепше но лети. Како слободно дишу груди, како се брзо покрећу удови, како чврсне сав човек, обузет свежим дахом пролећа! . . А летње, јулско јутро! Ко је, осем ловца, искусио, како је прпјатно газати зором по жбуњу? Као зелена црта повлачи се траг ваших ногу по росној, поседелој трави. Ви расклопите мокри жбун, а он вас свега обаспе накупљеним топлим миром ноћи; ваздух је сав напојен свежом горчином пелина, медом ељде и ду-