Zora

ШУМА И СТЕПА

241

њице; у даљини стоји као стена храстова шума и зелени се на сунцу; јошје свеже, али се већ осећа близина врућине. Глава се мучно заноси од силног миомира. Жоуњу нигде краја... Ван што се овде, онде у даљини жути ириспевајућа раж и у уским пругама румени ељда. Ево, зашкрипаше таљиге, кораком пролази мужик, а најпре склања коња у хлад . . . Поздравили сте се са њим, одмакли сте — звучни Фијук косе разлеже се за вама. Сунце је све више и више. Брзо копни трава. Ево, већ је врућина. Пролази један сат, други . . . Небо тамни по крајевима; оштром препеком пламти непомични ваздух. — „Где би се ту, брате, могло пити воде?" питате косача. — „Ено, тамо, у провалији, има кладенац". Кроз густо лескино жбуње, испреплетано бодљикавом травом, спупггате се на дно провалије. Доиста: под самим обронком крије се пзвор; храстов жбун жедно раширио над водом своје шапасто грање; велики сребрни мехурићи, поводећп се, дижу се са дна, покривеног ситном, кадиФеном маховином. Бацпте се на земљу, напили сте се, али сте лени да се макнете. У хладу сте, удишете мирисну влагу, добро вам је, а пред вама се жбуње усијало и чисто се жути на сунцу. Ношта јето? Ветар изненада налете и промаче; ваздух задрхта унаоколо : да није гром? Ви излазите из провалије . .. Каква је то оловна ггруга на небосклону? Згушњава ли се врућина? или се диже облак?.. Но ево, слабо блесну муња . . . Охо, та то је бура! Унаоколо још јарко сија сунце: ловити се још може. Но облак расте: предњи му се крај протеже као рука, нагиба се као свод. Трава, жбуње, све наједном потамне . . . Брже! ено канда једног сељака . . . брже!.. дотрчали сте, дошди ... каква

кишица? какве муње? Понегде кроз сламени кров закапала вода на мирисно сено . . . Но ево, сунце се опет поиграва. Бура је прошла, ви излазите. Боже мој, како весело блиста све унаоколо, како је ваздух свеж и жидак, како мири на купине и на печурке!.. Но ево, спушта се вече. Румен запламте као огањ и обухвати полак неба. Сунце седа. Ваздух је у близинп некако особито прозрачан, чисто стаклен; у даљини полеже мекана пара, топла на изглед; заједно сросом пада ален блесак на пољане, до малочас обливене потоцима житкога злата; од дрвета, од жбунова, од високих стогова сена потрчаше дугачке сенке . .. Сунце је село; једна звезда се ужегла и дрхти у огњеном мору смираја . . . Ено, сад бледи; небо се плави; одвојене сенке ишчезавају; ваздух се налива маглом. Време је кући, у село, у колибу, где конакујете. Забацив пушку за гшеће, брзо идете, не осврћући се на умор... А међутим наступа ноћ; иза двадесет корака већ се не види; пси сеједва беле у мраку. Ено, над црним жбуњем крај неба мутно се беласа . . . Шта је то? — пожар ? . . Не, то изгрева месец. А ено тамо, доле, на десно, трепте већ и сеоске ватрице . .. Ево, најзад, и ваше колибе. Кроз прозорчић видите сто, покривен белим столњаком, горећу свећу, вечеру . . . Или кажеш да ти спреме лаке кочије, и пођеш у шуму на јаребице. Пријатно је пролазити узаним путем, између два зида високе ражи. Класје вас тихо бије по лицу, босиље вам се качи за ногу, препелице вичу ода свуда, коњ трчи леним касом. Ево и шуме. Хладовина и тишина. Стасити јасенови високо шуме над вама; дуге оп}Ш1тене гране бреза једва се мичу; моћни храст стоји као витез