Zora

ПЕВАЧ ИЗ КИМЕА

391

страшна сунчана врућина изнури људе и животиње а птпце занеме на непокретно.м лишћу. Старац се испружи на једну асуру, покри лпце п — заспа. Док је спавао, обузимаху га разни снови, али не беху ни лепши ни ређи од снова. који му долажаху свакога дана. Снови му представљаху људе и животиње. Како у сновима среташе људе које је познавао док су живели на земљи, алн које покриваше сада црна земља, он беше уверен: да душе умрлих лутају по ваздуху без икакве моћи и да личе на празне сенке. Чпњаше му се да је и он постао од сенка људи и биљака. Он беше сигуран да мртвн шетају по Аду стварајући сами своју сеику, јер нико други не би могао то учинити сем Богова, ако би ови хтели да варају слабу интелигенцију људску. Али пошто не беше врачар то не могаше разлпковатп лажне снове од истинитих, а да тражп савета за ове нејасне слике нпје хтео, већ их је пуштао равнодушно да пролазе испод затворених његових капака. Кад се хтеле да пробуди виде пред собом упарађену децу из Кимеје, којима — је лредавао певање и музику, као и његов отац што је радпо. Међ децомлтримети и два спна своје снахе. Већпна их беше слепа, п њима беше судба одредпла певање, јер не могах}' радпти у пољу нити пратити јунаке у ратовима. Они држаху у рукама поклоне којима плаћаху лексије певача. Поклони беху у земаљским плодовима, сиру, меду, овчпјем руну и само чекаху да им учитељ допусти да остав_е _своје поклоне на домаћи олтар. Старац подижући се шчепа своју лиру, која је виспла на једној греди у сали и рече благо: — Децо, право је да богаташи дају велпке поклоне а сиромаси — мале. Зевс, наш отац поделно је неједнако добра људима, алн он ће казнптп свако оно дете

које не донесе дажбину, која прппада божанско.м Певачу. Пажљива Меланта подиже поклоне а Старац удесив своју лиру поче да пева једну песму деци, која сеђаху око њега на земљи скрштених ногу. — Слушајте, рече стари Певач, борбу Патроклову п Сарпедонову, — то је лепа песма. Онјепевао изједначавајући све тонове и правио лепу целину, дајући исти рптам п такт свима стиховима, за шта његов глас не беше слаб; одржавао је правилне интервале на својој лири са три жнце. ГТре но што ће престати јак узвик оте му се из груди праћен кречећом впбрацијом жица. Пошто је отпевао Један мали број стихова, он их понови деци, која за тим сва закрешташе додпрујући, по прпмеру свог учитеља, своје мале лире, које су сами одељали од дрвета и које не даваху скоро никакав звјж. Старац трпељпво понављаше стихове, док их малишани тачно не поновнше. Он је хвалио децу која су била пажљива а ону, коју је оставило памћење и духовитост удараше својом лиром. Ова бегаху иза стубова у сали и плакаху. У песми је давао пример, али никад не саставп правила, рачунајући: да су поетске ствари још из старина утврђене п да не подлеже људском суђењу. Он им је говорпо: — Поштујте краљеве и јунаке, који су изнад осталих људи. Зовите их по њиховим именима и по именима њихових отаца, пошто се такова имена никад не заборав.љају. Кад седите на скуповима, држпте вашу хаљину на бедру и нека ваше држање изражава захвалност и скромност. — Не пљујте у реке, јер су реке свете. Не правите никад промене, било погрешно сећајућп се било по ћуди, у песмама којима сам вас учио и тада ће вам краљ рећи: „Ове су песме лепе, ко вас је учио?" Ви ћете одговоритн: Ја сам их научпо од 2*