Zora

Стр. 104

3 0 Р А

Бр. III

Толико о овој двојици јубилара, а сад да кажем неколико ријечи о најновијој драми „Без завичаја" (НешгаШозеп), коју је написао Макс Халбе, ваљани ученик Судерманов. Као год што су, у опште, најновије драме у њемачкој књижевности без богзна какве садржине, тако се исто одлиК УЈУ и .,Неш1аШ1о8еи" Халбеа. У круг великоварошких беспосличара улетило је дјевојче провинцијалче. На једној је страни мати, у предрасудама зарасла, и крути младожења чиновничког реда, на другој мамна и варљива слобода, охоли завођач. Разумије се, занесена швигарица остаје у оном кругу, који за њу није. У власти тиранског љубавника она пропада, а он своју жртву мало за тим одгура од себе. Све се то развлачи сасвим обично до пошљедњег чина: лијеп је призор кад завођач прекида са лакоумном женском. И шта је напошљетку: маскен-бал, све зло дјело излази на видик у потпуној грозовитости свога егоизма. И тад има посла п нож и смрт и — завјеса пада. То је нешто СЕакодневно, обично, што се износи на позорницу. Али је комад пун ефекта и назире се темпераменат, поетско осјећање, гсоје писца издиже изнад осталих ковача. Он умије да оппсује неком особитом дражи и милином идеје, у којима ликује младалачка л>убав и чежња; а кад ово доводи у драму, онда његова даровитосг достиже врхунац: час је у овим приликама пзврсан лиричар, а час се лаћа позоришног ефекта, који му успјех потпуно осигурава. Како се, чини, има изгледа, да ће младп Макс Халбе брзо стугшти у триумвират свога учптеља Судермана, Хауптмана и Фулде. Рекох отриумвирату Судермана,Хауптмана и Фулде, па је ево згодно да наведем и шта каже „Јоигпа1 с1ез Бећа^з" о овоме пошљедњем. Крнтичар у овоме чувеном француском листу, којп од неког времена особито прати појаве у њемачкој књи-

жевности, пише одмах послије представљаног Фулдиног „НегозкаЈ;" — а у Хамбургу и Франкфурту овако о пјеснику: „Лудвику Фулди тек је Зо година; у буквалном смислу ријечи он је, дакле, млад човјек; у другом, пак, смислу он то није. Између „Кристијана Јинтера'' (1832.) и његове најновије трагедије „Херострата", он је написао много дјела, нарочито позоришна; има му се захвалити на преводима главних дјела Молијерових и на преводу ,Снапо с1е Вег§егас". РБегова разноврсна дјела бпла су и разноврсне судбе. Прије неколико година многи су људи на Фулду полагали и мислили су, да ће он са Судерманом и Хауптманом образовати неку врсту триумвирата; писац „Херострата", чини се, -бар за сада овим дјелом, да није способан за какву драмску револуцију. Без талента није; у стиху добро влада, а досадашњи његови преводи показују разумијевање у послу. Али како Фулди намјерава да пође „модерним путем, што показује његова најновија трагедија, то се може рећп да најмање оправдава надање. Тако „Јоигпа1 Лез 1)е1)а(;8" о Фулди, али му Нпјемци не кваре ловоров вијенац.

Писмо би сад требало да се сврши, али: агкчп 11011 0 <Ш 11181 Ш1ШТ18. ЧуВвНИ уМЈСТници резарства: проф. Брпт и проф. Карло Бегас из Касела довршили су скоро групе мермерних статуа и бпста, које ће бпти поред осталих постављене у Побједној Алеји у парку Тиргартену. Проф. Бегас пзрезао је статуу маркграфа Ота IV. са стријелол (1267. 1308.), који је надимак добио отуда, пгго је у глави годину дана носио уломак врха једне стријеле, која га је погодила 1280. год. код Штрасбурга. Овај је маркграф познат и као пјесник Мшпезапдег, те је отуда на његовом постољу изрезана и лира, окићена растовим лишћем. Проф. Брит пзрадио је статуу маркграф Ото V. Лијени или Бубуљичати Умјетник је овога представио у држању