Zora

Бр. III.

3 О Р А

Стр. 87

ЈТЗ ПОШЉЕДаИХ пјкса.ма Л кјили л г »/±ејило моја, твој сам роб и сада! ' Зли удес не хтје да растрга узе, У мутни данак на рујини нада Заједно с тобом када пролих сузе. Тебе су, драга, продали далеко, И ти ми оде; ал' роб оста с јадом, И вјеран земљи гдје му љубав ниче, Прошлости вјеран, вјеран болу младом. Гле нашу прошлост . . . Пустиња широка, Вече, а запад трепери у блијеску; На њојзи никог, — само скелет један Камиле неке види се на пијеску. Пустињски вјетри туд спокојно струје, А пут покрај ње вијуга и саде . . . Но ЉЈ 7 ди, вријеме мимолазе крај ње Не пита нико одкуд је, с ким паде. II. На твоме лицу тражио сам сузе За давном срећом, љубави далеком, У тужни данак растанка и туге У румен јаглук што сипаху р'јеком. Ко бл'једа ружа у вечери тихе Ил' ко ђурђевак у априлска јутра, У тузи за мном што их проли некад, А дуго вријеме што их још не утра. Сјен тајног бола тражах на твом лицу, За срећом нашом и љубављу старом, Што но се сјајни дизаху кроз слутњу, Ко мјесец кроз ноћ, над црном мунаром. Ал' камо сузе, кроз које ти љубав Пламташе некад п сијаше сјајем, К'о шарна дуга кроз небеске капље, Младости наше озарена маје.м? Лејило, гдје су? Гле, мјесто њих — срећа? Зар његов пол.уб с твог их лица узе? .. . Проклето срце, ташту људску срећу Што већма воли нег анђелске сузе! Јован Дучић