Zora

Стр. 88

3 0 Р А

Бр. III.

"ООГОЈАВЉЕНСКА — цртица из Мостара — Свет. Ћоровић —

НОЋ

па ће

1Д! 0Ш само који сахатак, !р4н поноћ. Мрак и тишинасвуда Ш? и само још у малој сиротињској кућици,тамо на крај махале, што I трепери слаба свјетлост. То се кратка свијећа лојаница бори са смрти. Догорила је скоро до краја, па се онај злаћани иламен повија, дрхће и лагано пуцкара, разбацујући ситне, модрикасте пјеге и једва освјетљујући онај дио собице, на коме, у задњим часовима, лежи болесна жена, превијајући се у мукама. Више главе њезине је мало пенџерче, а крај пенџера сједи мршави и блиједи седмогодишњи малиша и замишљено гледа у небо. Налактио се накрај пенџера, поднимио се руком па нити се миче, нити говори, као да је од камена и само ако болесница кад и кад јаче јаукне, окрене јој се и, готово шапатом, запита. — Мајко, боли ли те пуно ? — Ах . . . А он је тихо поглади по образу. — Не бој се, све ће проћи... Па се опет окрене и гледа као и прије. По свеме небу осуле се звијезде, па као да се осмјешкују на њега, а он их гледа . . . гледа и никада да одврати очију, као да то и нијесу звијезде, него разне лијепе играчке, које дјеца тако радо и тако дуго гледају . .. Једна звијезда затрепта, полети и изчезну у ноћи оставивши за собом сјајан траг. . Мали погледа и, као да то није прије видио, благо се осмјехну и тихо прошаиута. — Сад ће . ..

И он је заиста мислио, да ће сада попадати још неколико звијезда и тад да ће бити оно, што управо и чека: — да ће се отворити небеса... Баш јутрос разговарао се он сасвојим друговима у школи (а ишао је у први разред), те један рече, да се увијек о поноћи, у очи Богојављења, отворе небеса и тад, шта год ко зажели нека заиште, па ће му се испунити. Сва ђеца рекоше, да ће чекати поноћ. — Ја ћу искати златна коња, рече једно. — Ја царске хаљине . . . — Ја сабљу од алмаза . . — Ја кароце . . . Само је он шутио. — А ти шта ћеш! — запиташе га. — Ја . .. да ми оздрави мајка... Он, у истину, и није имао веће жеље до те ... Јадна његова мајка!... Два мјесеца лежи и мучи се, а никога код ње да је подвори осим њега и добре комшинице Ане, која је свако јутро обилази и доноси јој понуда. И он је, одмах иза акшама, сјео код тога пенџера и почео гледати у небо, чекајући, да се отвори. Та сјутра је Богојављење, дакле вечерас се мора отворити.. . Он је већ смислио и реченицу коју ће рећи, јер то мора бити брзо, пошто се небо за час и затвори. — Боже, да ми оздрави мајка! — тако ће рећи, и тада, није сумње, Бог ће га послушати, те јој послати здравље . . . И она ће тада устати са свога душека; неће бити блиједа и мршава, него пуна и