Zvezda

Ч И Н II

67

— Не брини се. чедо моје! Наћи ће се за те још и лепши момак. Ти си ми. хвала Богу. млада и лепа. жао јагода. Кад ои у вече, а пошао Тимош евојој вереницп; весео је и лак, и свет му је мио. Кад на један мах створи се пред њим Хима, као авет. бледа и натмурена, па га запита: — Хоћеш се ти ње оставити. или нећеш? Он се мало трже, па јој вели: — Иди с Богом, махнита девојко ! Зар не знаш да <сам се већ верио ? — Зар нећеш да је оставиш ? Питам те ! — Волим умрети него без ње живети. — И последњи те пут пптам ! — И последњи ти пут велим : нећу је оставпти. IV Кад би сутрадан, моли Хима своју мајку : — Пусти ме, нано. да одем тетки у госте. (А тетка јој беше у другом селу, сасвим близу.) — Па иди, чедо, иди ; можда ће ти и срцу мало од.лакнути И старица исирати кћер до сеоских вратница. Али Хима није хтела да иде тетки. него у пусту планину. Знала је да тамо има друкчија тетка. Чула је да у тој планини борави нека стара чинилица, али је није никад видела. И сад она беше добро дошла ојађеној Хими. Изиђе Хима изван села, види — вијугају се два пута. ■Осврте се у наоколо — мигде живе душе, само шушти витка врба и чује се како негде хуји вода кроз лакомице. Хима ее упути оним путем што води у планину. Иде она тако, иде, пролази и каменита брда и зелене долине. Сунце је пече, тек превалило подне; подбија беле ноге по голом камењу, њена дуга коса закачује се за грање,