Zvezda

68

3 В Е 3 Д А

али она иде и иде, и ни на што се не осврће. Наиђе на мост преко једне бистре речице. погледа нехотице у бистру воду, и не може саму себе познати. Јесам ли ово ја?" рече у себи. „Куд се дела моја девојачка ленота'? А и што ће ми сад ? Нека вене ; само нек ја учиним што сам наумила!" Уђе Хима у планину. Зелена је, густа и непроходна та планина; мрачно је и глуво у њој. Обазре се Хима, а сунце готово на заходу, небо око њега већ поруменило г чисто гори. Иде она кроз планину и чује како час нешто поред н>е шушне, час затрепери бреза, час нешто зовне : „Химо ! Химо !" па се то разлеже и одјекује кроз мрачну планину. Колико је тако ишла ни сама не зна, али на једанпут угледа пред собом два врло висока храста, а међу њима седи нека стара баба, стара, престара, већ и маховина је попала. Хими се чисто окрете мозак, кад је угледа, а чинилица је упита : — Које добро, мила девојко ? Куд си ношла тако млада и лепа ? — Теби сам дошла, бако, помагај ! И приповеди јој свој јад и невољу. А чинилица јој рече : — Ако хоћеш начићу те чинима. — О, научи ме, научи ! замоли је Хима. Чинилица извади нож и некако мађијско перце, па рече: — Пружи ми леву руку, девојко ! Хима пружи. Сину оштар нож и румена крв лину из јагодице на прсту. Чинилица умочи оно перце у крв и рече : — Хајде, девојко, иди ! ТПто год хтеднепт, то сад можеш учинити својим злотворима. Изиђе Хима из иланине, а сунце се већ смирује. Онажа она у себи неку надземаљску снагу... На једанпут