Borba, 24. 04. 1976., S. 13

“

Г ; | /

ЛИКОВНЕ ПАРАЛЕЛЕ |

Када се средином педесетих година југословенска уметност ослобађала догми академске форме, на прсте се могу избројати ствараопи који суход мах разумели дубину и смисао преображаја. За разлику од других, који ма су биле потребне године, деценије па и цео живот, код Душана. Џаможе се раскид догодио у тренутку, одлучно и ђадикално, као да се формирао у клими тадашњег енглеског вајарства. г не у средини оптерећеној полемикама око будућности нашег развоја, Више инстинктом ствара оца, него из спекулативних закључа ка, ов је разумео своје време и нове стваралачке вокације; И. ушао је у уметност са нечим, што је, на пример. великом Ивану Мештровићу, 'упркос светског значаја, увек недостајало. Нетрпељивост према туђој форми Изложба Хенрија Мура приређена у Југославији 1995. вероватно је ути-

цала на младог Џамољу. али тих година њему ће се снажније наметну-

" ти један млађи енглески вајар. Лин

Чедвик. Бројни цртежи (око 1957), као интимне исповести откривају мор фолошко порекло, као што је њихово присуство очигледно и касније. на пример, у „Великом јелену“ (1961). А ли, паралелно се јавља типична ства ралачка нетрпељивост према туђој форми, као облику свести и психоло тије, а манифестује се у технолотији поступка, и у општем утиску. Излом љени троугласти сегменти, као фраг менти шире вајарске теме. граде се од дрвета, често наторелог, и облажу, профилирају и алтернирају са гвоз-

- •

Сана анину

гуром калаја. Пластична мисад је дубља и сложенија, а на металној површини као да одјекује ехо чекила кујунџије, са дамарима његовог срца и била. За разлику од Чедвика, Вордијске хладноће и мисаоности англосаксонске скулптуре уопште, Џамоња је унео' емоционалнвет, топлину и тактилно — уз сву условност о ве речи када је у питању модеран из раз. Те вредности ће Џамоња умети да напусти, али, срећом, у пресудним тренуцима враћаће се себи. ·.

· У наше вајарство (а можда у вајарство. уопште) Џамоња је унео особени вајарски поступак. Он гради скулптуру. као што зидар зида кућу, златар искива златну жицу и пле менити метал спаја са слоновачом, срмом и жадом. Чак, када стреме нај вишој универзалности, уметници · су Увек заробљеници парчета_ завичаја. Ексер се јавља као основни чинилац — ћелија.и има подједнако конструк тивну и изражајну функцију. Крајем педесетих година, преко њега се пре носе и изазивају физичке промене и нагорело' дрво и охлаћено гвожђе спа јају се у знаку трансцеденталног гро жимања органске и неорганске мате рије. Када касније усваја сферне и лоптасте облике, а у језгро фиксира стакло — кристал, тај најбизарнији и

деном структуром, оплемењеном ле-

'најлешши феномен природе, ЏАмоња досеже зенит, оваплоћујући чудесно и ·

сасвим оригинално вокације свога времена. 6

Али, резултати нису увек једмистве ни. Мислимо на скулптуре код којих се специфична мрежа ексера наноси без дораде, а под дејством оксидације претвара не у природну. супстанцу, У гвожђе, већ у аморфну масу зарђа лих ексера, баналног продукта инду-

ИЕ:

Као кад златар 'искива златну жицу

Уз изложбу скулптура, цртежа, скица и графика Д

стрије и колористички утапа у дрво. Сем тога, интелектуално-емотивни на

пор сасвим неутралише основну побу-

ду: сукоб органског и неорганског.

Дилема пред крајњим СИРА _ исходом |

"То су године извесног продора у'

свет. комерцијалног успеха. пропраћене неком каприцисзпошћу и не мање доказима да квантитет у сферама духовне производње пе прелази уква литет. Џамоња је често умео више да зоуни него импресионира, остављају ћи и критичара пред дилемом о крај

њем исходу јединствене духовне аван

туре. Да ли су последња оџажања и оцене строге" Изложба “у Музеју савремене уметности је оглашена као „монографска“ и да обухвата период од 1961. до данас. Прво, она није монографска. а представља селекционисано стваралаштво после 1969. Фотогра фије монументалних споменика, на «сталих нешто раније, само су — фо тографије). Да ли је сам аутор био до те мере самокритичан, да јејелими нисао и оно то под, најстрожим испитивањем припада високим домети ма савремене скулптуре уопштег7 Мамоња је последњих година ушао у етапу пуне зрелости, а ова изложба је најбоља потврда тога. Инвести ција је сада мање експлозивна, али дубља. садржајнија. продуховљенија. Акценат са конструктивног | код дсновне ћелије — ексера — преноси се на изражајно и пластично (Скулп тура СХХХМ и др). Заробљавајући

простор. преображавајући га У мукле лоптасте и конкавне облике, који ви тле скривају него откривају пластич

ушања Џамоње у Музеју савремене уметности, у Београду 58

ну дефиницију, Џамоња је укључио и светлост која у језгру трепери да би се на периферији распрсла у кине тички ритам (Метална скулптура бр. 718 и 77). У уметности уопште, а особито код ствараода који успоставља активан дијалог са материјалом, немо гуће је све свести на формалне анализе. Нека метафизика! егзистенције, неки оптимизам из глуве, мукле и са свим беживотне празнине, овде се о-

" сећа. Ако је простор могуће заробити,

испразнити и утврдити му вештачке, неорганске оквире, светлост се томе отима. " |

- Тиме се не испрпљује. инвенција, луцидност и духовна гипкост. Послед њи радови, дрвене скулптуре, знаци су обрнутог одвајања органског од неорганеког. Морфолешких разлика практично нема, али се конструктивни елементи (ексер и сл.), преобража

· вају у метафору. а пластична идеја

спиритуализира. Досежући ретку чистоту облика, перфекпију обраде. топ лину и вредности тактилног, Џамоња замењује · светлост звуком, музиком. Као тодегајс сапјарЏе.са дрвених ду вачких инструмената, чија се заобље на музичка фраза понавља и модулира преко вертикалних пасажа —

· интервала.

Скулптуре пропраћају бројни цртежи, скице, графике. Они су-докумен ти за оно што је Фосијом називао „живот облика“. али и докази студиозне и аналитичке природе уметника, светских резултата и великог

даха. Зоран Маркуш

+1) Збот тога споменичка скулптура ни

у је предмет написа. Ситна пластика

указује на паралелну, конструкти-

вистичку етапу, сасвим саображе-

ну основној сврхи (споменик на козари).

ДУШАН ЏАМОЊА: Скулптура ДП—В (1974, дрво) и Метална скулптура 75 (1972, гвожђе)

СА ОПЕРСКЕ СЦЕНЕ

Норма, без ритуала

Поводом једне од недавних представа истоимене Белинијеве опере

ј Белинијева „Норма“ често се, па им ход нас, даје као каква ритуална, сакрал на драма, попут средњовековних мистеРија, због чега и бива лишена стварних драмских и људских димензија, а све у име некаквог стерилног белинијевскот балканта. Препуштајући се тој већ ноТорној Белинијевој мелодичности, која „Као каква опојна чаробност умилно и Неумитно тече, заборавља се драмска ос Нова њена, поготову у „Норми“, она која је може учинити ако не. савремено актуелном а оно бар посве разумљивом

ЈИ прихватљивом. што није чест случај

Кад је реч о опеским либертима 19.

Века.

Главни драматуршки проблем „Норме“

Вије сконцентрисан у борби између љу- |

ави и дужности, већ да се он препли-

е с једним моралним падом, који гравичу не само са издајом већ и са само Убиством и злочином, па да намах све _ Лостаће далеко суровије и исконскије Но што се чини. Норма, од које се очеКује знак за општи устанак против окупа Тора, подлегла је у саојој љубави, посТала је наложница окупатора, чак и мај Ка његове деце! Да проблем буде комПликованији. и њена љубимица и васпи таница, Адалђиза, на путу је да исто пос Тане! И то истом човеку! у

Једна драмска-„шема“, која вије ни

Мало „оперска“. која може бити и јесте,

савременска. једна аутентична трагедија, Хоја има само један могући крај.

__Ако данас покушамо чиста срца, упр Кос оптерећивањима свих исгторицизама, свим оним што жели да окамени једном Узречене судове, да слушамо Белиније-

Ву музику. нећемо бити далеко од тога

а у „Норми“ чујемо и један жалобни. Чак сркли бисмо. „надреалистички“, рек Бијем свим људским подељеностима... СПремци смо, шта више. да у Белиније80] мелодичности видимо један хуманис ТичкИ контрапункт свим оним разапиЊањима луше главне јунакиње (и не саМо њеђ, која саму себе окреће на сопстеном жрвњу... ,

Од свега тога, наравно, мало се виђа На представама „Норме“. Драмска осно-

· Одиста, довољно је поћи од тога да

А ришту ;

ва гурнута је у запећак, певање извуче

но у први план, и све се претвара у певачку утакмицу, уз ' „акомпањатерско“ саучесништво оркестра. ·

Све ово пишемо с тога, што кад гле дамо „Норму“ у тумачењу Радмиле Бакочевић, осећамо њену жилаву и упор ну борбу, њен стравичан отпор том умрт вљеном тумачењу; њену жељу да буде живи лик, онај који делује и који страда кроз то деловање. Отуда њен белкан то и поприма реалистичку, да не кажемо веристичку, уверљивост, постаје израз“ вапаја, свих растрзања једне искр вављене душе свим оним што је као девојка и жена увила у нежну чипку својих дрхтавих и с чежњутивих сања... Стога је њена' Норма више вучица и тиг рица но умилна и крхка 'женица, оно

КАО ЗАПЕТИ ЛУК: Радила Бакочевић са Франком Корелијем (као гостом) У „Норми“

у београдском Народном тпозо-

штто је већ одавно престала да буде, тј. од часа кад је схватила неумитност сво је трагедије, заправо од тренутка кад и почиње Белинијева „Норма“.

_ Вођена том својом трагичном спознајом, Р. Бакочевић као да нема време на за препуштања, за танане сентимен талне изливе. Она је сва као запетилук. То управо и даје печат специфичности њене Норме, оној силној драматич ности њеног тумачења, којим потпуно и

сва изгара. Кад би у тој распламтелој'

силини успоставила већу равнотежу из међу, с правом, играних емоција и пок рета у „званичним“ — свештеничким сценама и оним у интимним, њена вели ка креација добила би још више на увер љивости и аутентичности. Овако, по нешто зна да буде само себи циљ, да „заз вечи“ неискрено да, рецимо, оне прелепе руке демантују, својом намештеношћу, драмско величајно вокално предиво сцен ског тренутка.

Тешко је играти уз Радмилу Бакоче вић. Поготову кад је она Норма. Па ипак, не можемо а да се не дивимо. Сто

· јану Ганчеву, који је од безначајног и

несимпатичног Полиона, успео да створи људски оправдани лик, да го оснажи У његовој љубави за младог Адалђизе, и да га, после слома, привије величанстве ности Норме. Ганчев је, одиста, изванредан уметник, редак тенор који „ради“ за успех представе као целине, и ми му то признање искрено одајемо.

Као изненадна роштћа, што је, нажа лост постало правило, у улози Адалђизе појавила се Александра Изановић, на начин који заслужује многе комплименте. У таквој улози се не наступа случај

но и повремено, по изненадним потре-

бама Опере, и већ је ред да се са овом врсном уметницом нађу бољи и профе сидналнији односи, утолико пре што, сем Ђурђевке Чакаревић, у Београду. не мамо мецоспран тог ранга и тих способ ности, '

Оркестар Душана. Миладиновића, акомпањатерски незаинтересован, у свему доследан традицији извођења Балини јевих опера, уз велику „цитару“.

Слободан Турлаков

ДАНИ НЕКАДАЊИ

Из албума Хасана Фазлића

ПТ ђ

еортиј Паро

Као Мајка Југовића

Сећање на песника Владимира Колар ова Кочу и на један сусрет са његовом

Пре десетак година издавач ко предузеће „Прогрес“ из

Новог Сада позвало ме је да

припремим за штампу књиже вну заоставштину и биографију песника Владимира Коларова-Коче, Као гимназијалац-матурант Коча је склопио присно пријатељство са мојим братом, песником Мило јем. Коча је био из Великог Бечкерека (данас Зрењанин) а Милоје је тамо учио средњу школу. Истовремено су били ученици истог МЈШ разреда гимназије, истовремено су жи во радили на књижевном и политичком образовању „својих другова окупивши их и заинтересовавши их за културу и политику преко ђачкот књижевног друштва у гимназији, које се звало „Братство“ Исте тодине обојица су стрељани, Коча у Великом Бечке реку, Милоје у Београду; Коча у лето, а Милоје у јесен 1941. године. Исте су књите читали: исту веру исповедали — веру у прогрес и слободу човечанства: исту оданост гајили према Комунистичкој пар тији: за нашу народну слободу, у борби за закидање фашистичких>' окова, положили су обојица своје младе, даровите главе. | .

Обоје су се одлучили за губилиште

Свакако сам морао да се ви дим са Кочином мајком, Знао сам је још од пре рата, иако је нисам лично познавао. Коча ми је више пута, уздржавајући се да не открива свој дубоко нежни однос према мај ци, у разговору, и нехотице,“ помињао своју мајку. У једном тренутку, не говорећи о њој непосредно, поменуо је да је његов најбољи другар, који га

најбоље разуме и схвата –—+

његова мајка Мила, Било је то у доба када је Коча издао у Великом Бечкереку две пла' кете својих стихова ће“ и „Мала радница у великој фабрици“, Завидећи му што је могао сам, без издава ча да изда своје стихове, Милоје га је титао како је то успео. А Кочи су блеснуле. оне његове нежне плаве очи

лечачке, и рекао само три ре- · чи, препуне љубави и пошто

у мајку-Милу“,

вања: „Питај Његова мајка је била поносна што је и замењујући Кочи

оца, који је погинуо у првом 5

светском рату, подигла сина који пише песме, воли: култу ру и књижевност, који је напредан мМлад човек који се

бори смело за бољу будућ-_

еост свог народа — онако како би то чинио и његов отац, који је учитељујући по Банату био један од аајоданијих

| сарадника Васе Стајића, вој-

„Свану- |

мајком

вођанског вође тапредне пред ратне и послератне омладине. Поштовао сам и ја Милу

· Коларов, и пре рата, због по-

дршке коју свесно пружа сво ме сину и његовим стремљењима ка лепом и хуманом иде алу напредног. А како сам је тек поштовао после ослобође ња! Ова је подржала Кочу у страшним искушењима и по могла му да буде неустраштив у свом несаломљивом ставу пред непријатељем, Стегла је материнско срце и онда када му је могла помоћи, али под условом да он, што би морала као и она, свесно поклецне у својој чврстој моралној неустрашивости, Пустили су је непријатељи код сина кога су мучили онако како се у народној песми описује да Турци муче хајдука Вујадина. Фашисти су измишљали све нове и нове муке којима ће подвргнути Кочу да ода другове. Мајку су џелати пустили да види сина_ непосредно после мука — како би га мати видела крвава, измасакрирана: не би ли се поколебала она те да поколеба сина да би се избавио мука. Она му је само пришла и загрлила га. А неустрашиви Коча, кога је мајка од детињства његовог, и на примеру песме о хајдуку Вујадину учила, загрлио је мајку и рекао јој да је уверен да се она не нада да ће га поколебати јер како би онда после гледа ла у очи поштеним људима; како би гледала без срама у очи свота сина, партизанског комесара Северног Баната! И Коча, као и његова мајка, одлучили су се — за губилиште, За издају — никад!

Мајка говори о стрељаном сину

Бојао сам се да се сретнем са том мајком чије је држање у судбоносним. часовима њенога сина било такво да је постало. легендарно — као и Кочино. Бојао сам се јер је Кочина мајка, јер је разговор о Кочи. кога нико није позна Вао боље од ње, могао лако да јој позледи ране које јој се никад не могу зацелити,

У холу хотела, у углу, седеда је мала, танана, нежних плавих очију. детињих. као У Коче, жена у црнини, Кад ме је угледала устала је и радосбо ми рекла да ме је позвала, јер је познавала мога брата. Замолила ме је да седнем крај ње и да разговарамо о ономе од чега не може

ништа лепнше бити за њу на свету -— о "њеном Кочи. Гле дао сам са осећањем дивље ња у њу. —7 чити је плакала, нити тужила, нити се плаши ла да потрза и лепе и страш не успомене. Напротив, хтела је да сазна од мепе оно што вије знала у детаље. Молила је да јој причам како сам се упознао са Кочом кад је долазио са Милојем у Нови Бечеј да заједно проведемо ви кенд међу књигама и у разговору о омоме што смо сва тројица волели.

Мспричао сам јој и неке ве дре детаље — а она се од срца смејала; као да је Коча у другој соби, као да је жив и здрав, и да нас може чути, она је у по гласа весело гово рила: „Јесте, такав је био, тачно сте рекли! Детињаст!“ Причао сам како смо се Коча и ја споразумели почетком тог првог нашег виђења да му поклоним све књите песама са потписима песника. које сам скупљао као гимназијалац, Он ми је пружио руку у знак захвалности, али је осврвнувшти се опрезно лево и десно — извукао испод прелу ка једну књигу куцану на писаћој машини; пружио ми је са: речима: „Ово ти дајем за уздарје. Твоје су књиге од ве лике вредности. једна моја покрива све својом вредношћу. То је илегално издање романа „Како се калио челик“ Николаја Островског. За ту књигу можеш да будеш осуђен на робију!“

У првом тренутку тргао сам назад руку коју сам био пру жиоб да примим Кочино уздар је. Он се покровитељски смејао и рекао пљеснувши ме сбажно по. плећима: „Не бој

се: Ја се не бојим!“ М онако.

крхак, мален. нежан, дечјег осмеха и очију, испрсио се поносно.

Провео. сам са мајком-Милом дан у причама које су, њене и моје, и њој и мени, лопунили лик Кочиног људског и духовног образа, Мајка Мила је сва треперила од радости им среће. Слушала је летаље о: њеном Кочи насмешена. А говорила о њему мир но, скромно, уздржано — као о свом дратом, добром дечаку кога су звери мучиле слећи на то да ли он може, и да' ли то може мајка да издржи.

"Обоје су издржали,

Богдан Чиплић

Али их ова

не ми- ,

ши ст ви

- =>

знате: