Borba, 24. 12. 1988., S. 11

Pogled na svet

Alenova „Druga žena“

Najnoviji film Vuđija Alena „Druga že. na“ upravo je doživeo premijeru. Kritika ga je dočekala kao film koji svojim kvalitetima zavređuje da se uvrsti među najbolje što je do sada snimio najintelektualniji američki filmski stvaralac današnjice. Kao i obično, reč je o alenovskoj večitoj „Ljudskoj komedi-

_ Profesor filozofije, visoka intelektualka

'iznajmljuje kancelariju da bi na miru pisala

svoju novu knjigu, Igrom slučaja, ili greškom arhitekte, otkriva da može da čuje razgovore u susednoj prostoriji koja je ordinacija psihijatra. Uprkos svojim načelima ona hvata samu sebe da prisluškuje misteriozne izlive osećanja „druge žene“ koja se ispoveda svom psihijatru.

U takvoj situaciji prepušteno je režiseru kako će dalje voditi priču. Ekipa scenarista u tradicionalno holivudskom maniru bi od toga napravila klasičnu romantičnu komediju, ili eventualno melodramu. Hičkok bi.u takvoj situaciji našao elemenata za triler, jer je za to veoma pogodna kombinacija, svakodnevice i misterije što je on uvek voleo da koristi. Mladi Vudi Alen bi možda napravio farsu. Međutim, film „Druga žena” je delo zrelog Vudija Alena koji teži da stvori „umetnički“ film u bergmanovskom stilu i posle dva tragična promašaja u „Interijerima” i još slabijem „Septembru“, izgleda da je konačno uspeo. Posebno nesrećnu sudbinu imao je njegov prošlogodišnji pokušaj „Septembar”, ali Vuđi je smogao snage da se punim srcem baci u novi projekat direktno inspirisan Bergmanovom „Personom“. U njemu je dao, samo Vudijevom svojstvenom finom ironijom, kako emotivno zatvorena osoba biva uvtčena preko „druge žene“ u sopstvenu prošlost i naterana da je konfrontira.

Naime, profesorica filozofije, koju igra briljantna Đina Roulend, biva u tolikoj meri fascinirana „drugom ženom”, punom emocija, koja priča svoje nevolje psihijatru (igra je Mia Ferou) da je počinje pratiti i pri tome se suočava sa sopstvenim sećanjima koja je dotle uspešno potiskivala. Tako „druga'žena” postaje katalizator za putovanje glavne junakinje u samootkrivanje.

To putovanje je Vudijev surovi obračun sa intelektualnim drugovima Njujorka u kojima je sve fasada i laž, pa se prava ljubav napušta zbog pomodnog, plitkog bogatog lekara i sopstvene „karijere“. Ljubavnik, koga jeMarion napustila, u interpretaciji Džina Hekmana, je jedan od niza briljantnih portreta i studija karaktera koji u filmu prolaze pred očima glavne junakinje i publike koja biva vešto uvučena u taj fantazmagorični svet sna i jave.

Prateći „drugu ženu” Marion se sreće sa licima sopstvene prošlosti i traga za greškama i sopstvenim lažima u koje je poverovala. Tako se postepeno suočava sa promašajima. na svim frontovima koje nije htela da prizna i spoznajući ih spoznaje sebe i put kojim treba da ide. |

Grasov indijski

„Jezik“

Najveći živi prozaista nemačkog jezika Ginter Gras živeo je u·Indiji od avgusta 1986. do januara prošle godine i to pretežno u Kalkuti. Odluku da ode u Aziju doneo je, prema sopstvenim rečima, jer mu se smučio društveni i politički život u rodnoj. Nemačkoj. Zgadilo mu se „prefinjeno, prazno razmišljanje nekadašnjih levičara koji su postali otmeni pisci zanimljivih priča“. Takvom Grasovom raspoloženju prema nemačkoj stvarnosti sigurno su doprinele i ne baš naročito dobordušne, kritike njegovog romana „Gospođa pacov“. Kao „razočarani putnik“ Gras je odlučio da se konfrontira sa jednim „stranim, zbunjujućim svetom“, kako je doživeo Indiju. Pošto je Gras u prvom ređu pisac, iz tog susreta rođena je knjiga „Pokazati jezik“ u kojoj je dao svoj doživljaj Indije.

To je kombinacija putopisa, memoara, dnevnika, pa čak i dijaloga sa Fontenom koga je izabrao za svog imaginarnog saputnika. Gras opisuje svoje teškoće da savlada neprijatnosti klime, susrete sa siromaštvom kakvo nije nigde ranije video, kao i sopstveno Osećanje bespomoćnosti u susretu sa jednom stranom kulturom.

Gras kazuje svoju želju da postane deo te mase na ulicama Kalkute, ali i potrebu da ostane izolovan.

Kao zlatna nit, kroz čitavu knjigu, provlači se Grasova vezanost za duhovnu domo-. vinu — Evropu, koju je poneo sobom u daleku Indiju. Kroz putopis se prepliću njegove opsesije o delima Lihtenberga, Šopenhauera i Tomasa Mana koje čita tokom boravka u Indiji. Otkrivajući svoj doživljaj Indije Gras, ipak ne može da se oslobodi tipično evropskog, nemačkog turističkog viđenja Azije i Dalekog istoka. To se primećuje kada se „žali na prljavštinu, neudobnost hotela, odsustvo nekih „sitnica“ bitnih za Evropljane, ali tako nevažnih Indijcima. Dok se žali na prljave toalete, Gras pomalo kontrađiktorno na-

stoji da pronađe skrivenu lepotu u sirotinj-.

skim naseljima,

Armiju nezaposlenih Gras posmatra kao „lude pomirene sa sudbinom koju shvataju kao neumitnu. Kada dokoličari sednu ispod stabla banjana, grupa izgleda tako prirodno kao korenje stabla“. i ji

U takvom svetu Gras se vraća verovanjima i mitologiji tragajući u njima za korenima indijske civilizacije. U priči o boginji Kali, toj surovoj i divljoj ženi koja u besu otkida glave, zahteva krv švojih žrtava, Gras vidi sublimaciju svojih indijskih iskustava. Boginj Kali seče sve pred sobom, dok ne stigne do muža, boga Šive, i tada se zaustavlja, a u znak pokajanja ili barem osećanja stida predstavlja za Grasa simbol nade u neko bolje sutra za zemlju kojom boginja vlada.

Knjigu prate autorovi crteži koji verno dočaravaju direktnu reakciju na snažne utiske koje je spontano* uhvatio Gras-crtač, a kasnije ponekad previše intelektuializirao Gras-pisac i mislilac.

Na poslednjih 20 strana Gras daje poetski destilisan doživljaj te velike zemlje u kojem nema ništa od praznog intelektualiziranja već pokazuje iskreno sažaljenje, stravu,

podsmeh prema samome sebi, prave velike ·

pisane reči.

Slavko Ćuruvija Zoran Krželj

Splitski profesor Srđan Vrcan uvek je provokativan. i inspirativan sagovornik, međutim, neposredni povod za razgovor sa njim bili su neki njegovi stavovi o reformi SK, koje je saopštio na prošlonedeljnom „okruglom stolu” u Herceg-Novom. Govoreći o mogućnosti političkog pluralizma, profesor Vrcan

. je citirao i deo Lenjinovog pisma Mjasnikovu

u kome je Lenjin tvrdio da bi svako dopuštanje slobode štampe i slobode političkog artikulisanja za boljševike bilo ravno pristajanju na političko samoubistvo — i rekao da u komunističkim partijama do danas dominira takvo mišljenje o političkom pluralizmu. Nas je interesovalo šta on, nezavisno od takvog istorijskag konteksta, misli o mogućnostima Saveza komunista u eventualnom političkom pluralizmu u Jugoslaviji. j

— Samo ću ukazati ha situaciju u Sloveniji. Smatram da su komunisti Slovenije pokazali da treba staviti u pitanje ovo tradicionalno komunističko uvjerenje. Oni su, barem, do sada pokazali da mogu funkcionirati kao prvorazredna društvena i politička snaga unutar savremenog slovenskog političkog prostora i u uvjetima kad se manje-više slobodno javljaju na političkoj poziciji sasvim autonomne društvene i političke snage koje artikuliraju i programe djelovanja na samostalan način i u znak osporavanja SK. I to, uspijevaju funkcionirati i u uvjetima kada se u javnim raspravama i na otvoren način dovode u pitanje i osporavaju i neka temeljna politička načela za koje se zalažu slovenski komunisti, kao što je to bio slučaj u raspravi o ustavnim amandmanima kada se javno tražilo da se napuste dva, navodno apriorna stava: apriorij socijalizma i apriorij Jugoslavije. Prije dvadesetak godina to bi se shvatilo kao

neizbježno kretanje slovenske partije putem ~

koji vodi u njezino političko samoubojstvo.

Ovim želim samo istaći da već u okviru Jugoslavije imamo situaciju u kojoj postojanje alternativnih, konkurentskih i opozicionih snaga nije samo po sebi čak ni u situaciji

dramatične krize, skinulo komuniste s poli.

tičke pozornice. Politika je rizik Nije li ipak rano za ovakav zaklju-

- čak? Molim vas da komentarišete tezu dr

Fauđa Muhića da može da se desi da Slo-

venija, ako ovako nastavi, u 21. vek uđe i

bez SK na političkoj pozornici.

— Razumije se, priznajem da postoje ljudi koji su danas duboko uvjereni da je sadašnja slovenska situacija samo privremeno i prolazno stanje koje nužno vodi do potpunog nestanka slovenskih komunista sa pozornice društvenog i političkog života u bliskoj budućnosti. Dakako, ja bih se usudio ipak odgovoriti: živi bili pa vidjeli. To ne znači da ne vidim da postoje određeni rizici. Međutim, rizici nisu prisutni samo tamo. Danas se u politici ne može ništa uraditi ne računajući sa rizicima i to velikim. Problem je samo u tome što svi rizici nisu podjednaki. Stoga je uvijek potrebno proračunati koji su rizici veći. Postoji dakle, rizik da komunistički pokret ili komunistička organizacija u Sloveniji

za desetak godina izgube mjesto koje danas ·

imaju u političkom životu, pa i da nestanu kao politički prvorazredna snaga. Samo je pi-

tanje da li je to jedini i najveći rizik koji prije-

ti.

Podsjetio bih da u nas imamo danas situaciju za koju je karakteristično da na jednoj strani stoje oni koji stalno upozoravaju slovenske komuniste da idu opasnim putem, te ima praktično uskraćuju podršku — šireći stalno podozrenje prema politici slovenskih komunista. Na drugoj strani, stoje oni koji slovenskim komunstima pružaju podršku, nastojeći da oni što ušpješnije iziđu na kraj ša izazovima i rizicima koje je njima namet-

nula njihova vlastita politika društvenog ot-

varanja i demokratizacije društvenog života. Držim da naporu slovenskih komunista treba pružiti punu podršku. Uvjeren sam da širenjem stalnog podozrenja prema slovenskim komunstima ima ponajprije kontraproduktivne efekte. Mane, dakako, đaleko više brine kako će se artikulirati alternativna gibanja koja se u Sloveniji javljaju, odnosno da li će se kao jedina legitimna alternativa pojaviti samo ona koja se gradi na temelju slovenskog nacionalizma i nacionalne homogenizacije, do koje nacionalizam po pravilu vo-

di. Ima li već sada zabrinjavajućih inđikatora toga o čemu govorite?

— Svakako ima. Kad je Fuad Muhić na ovom skupu govorio o karizmatičkom autoritetu, te je jedan tip takvog autoriteta prepoznavao i u Sloveniji, onda sam 56 duboko razlikovao od svake sugestije koja bi otkrivala bilo kakav karizmatički autoritet, na primjer, kod Milana Kučana, te bi u njemu vidjela karizmatičku ličnost ili barem ličnost sa karizmatičkim pretenzijama. Naime, autoritet na karizmatičkoj osnovi i autoritet na demokratskoj osnovi se međusobno isključuju. Međutim, to ne znači da se danas u slovenačkom političkom životu ne pojavljuju ličnosti sa karizmatičkim pretenzijama.

Nedemokratski demokratizam

Prisutnost karizme i karizmatičnog u Sloveniji usudio bih se prepoznati u dvije varijante. Jedna je varijanta ona koja se oslanja na sakralizaciju slovenskog naroda, koja tom narodu pridaje obilježja neke u biti transcedentno zadate i utemeljene vrijednosti. Druga je varijanta ona koju karakterizira svojevrsni nedemokratski demokratizam. A to je varijanta koja u jednom sasvim drugom okviru operira svojevrsnim manihejizmom koji dijeli i slovenački svijet po liniji apsolutnog

iskušenja pluralizma

”.

Srđan Vrcan: Slovenski komunisti uspjevaju funkcionirati i kad se u Slo-

veniji na ovoren način osporavaju socijalizam i Jugos/avija, ali bojim se one Varijafe koja se oslanja na sakralizaciju slovenskog naroda. U.Srbiji se plašim sprege srpskog nacionalizma i nečeg Šo pripada baštini Treće internacionale, Još svježa sjećanja na 70-te godine ljeraju hrvatsku polifiku da se danas čuva svega onoga Što bi bilo nadojjevanje ulja U Valru razbuktalih nacionalnih konfrontacija )

dobra i apsolutnog zla, kao što na takav način dijeli i suvremeni svijet u jugoslovenskom prostoru. To se, pored ostalog, očituje u nastojanju da se neke komponente suvremenog društvenog i političkog života u Sloveniji jednostavno iključuje iz demokratskih okvira društvenog i političkog života, te da se unap- · rijed na bilo koji način diskvalificiraju. Imao sam prilike pročitati u jednoj slovenskoj uglednoj reviji — navodim to samo kao ilustra-

'ciju — zloban ujed na račun ]. Pleterskog. Taj

ujed više govori o dvojbenom demokratizmu onih koji su ga napisali i objavili nego što govori o samom Pleterskom.

U pomenutoj tipologiji, pomenut je i autoritarni harizmatški autoritet a iz nekih kasnijih reagovanja videlo se da se on pripisuje Srbiji. Kako to komentarišete? ·

— Fuad Muhić je, govoreći o karizmama i karizmatičkom autoritetu izrekao i teze s kojima bi se sociolog teško mogao složiti. Kada bih o tome govorio, onda bih ponajprije istakao da je komunistički pokret u nas stvarao i stvara određenu kulturnu i idejnu klimu u kojoj se lako razvija i potreba za karizmatičkim ličnostima i očekivanje da se takve ličnosti pojave. To se, dakako, najbolje može ilustrirati nekim parolama u kojima se naglašava potreba za novim Titom. Istina, treba dodati da očekivanja karizmatičkih ličnosti u ovom našem prostoru povjesno nisi izum komunističkog pokreta i nisu se rađala samo u okviru tog pokreta. Razumije se, potreba za” karizmom i očekivanja karizmatičkih ličnosti uvijek znače očekivanja pojave ličnosti koja bi imala gotovo nadljudska i natprirodna svojstva i čija bi pozicija u društvu upravo pod tim svojstvima bila izvan kruga mogućih rasprava i prije svega izvan dometa kritičkog osporavanja, Naravno, naličje karizme uvijek tvori uspostavljanje osobitog odnosa između karizmatičke ličnosti i svih drugih. To jest odnos vođe i sljedbenika u kojem su svi drugi

· svedeni samo na sljedbenike. To je prisutno

danas u nas i prije svega u Srbiji. Međutim, to nije prisutno samo u Srbiji. I drugdje su prisutna priželjkivanja i očekivanja da se pojavi nova karizmatična ličnost sa gotovo natprirodnim društveno-iscjeliteljskim, čudot-

„vornim sposobnostima i formulama.

. Rekli ste da se bojite dominacije nacionalnog u Sloveniji. Da li u ovom 0 čemu govorite, kad je Srbija u pitanju, prepoznajete dominaciju nacionalnog ili klasnog ili nečeg trećeg?— U Srbiji se

najviše bojim sprege srpskog nacionalizma i

nečeg što pripada klasičnoj baštini treće in

ternacionale. To je sprega između političke orijentacije u kojoj, ideja srpske državnosti tvori njezino središte, i političke orijentacije

' u kojoj središte tvori sve ono što se vezuje za

teoriju i praksu diktature proletarijata. Ta sprega je za mene najopasnija. Na toj podlozi, n8ime, svakom javno iskazanom političkom neslaganju mogu se pripisati istodobno i nacionalna izdaja i kolaboracija neprijatelja i kontrarevolucije. i

Uostalom, podsjetio bih da sam već više puta govorio o tome da smo u različitim dijelovima naše zemlje imali priliku doživjeti gotovo preko noći obnovu i oživljavanje čitavog političkog svijeta stare Jugoslavije. ] to svijeta sa svim njegovim podjelama, konfrontacija-

'ma, ličnostima, simbolima, makinacijama,

podvalama itd. Sve je ponovno izišlo na javu iz utrobe društvenog bića. Tako su na neki način ponovno postali naši suvremenici i Nikola Pašić i Stjepan Radić pa i Puniša Račić — i nisu više samo figure iz prošlosti.

Na optuženičkoj klupi

Šta se dešava u Hrvatskoj?— Hrvatska ima iza sebe pamćenje o nedavnom suočavanju s obnovom političkog svijeta stare Jugoslavije u hrvatskim okvirima. Početkom 70—tih godina ponovo su postali·naši suvre-. menici i Maček i Frank i Radić i Starčević · itd. To je još uvijek svježe u političkom obzorju Saveza komunista Hrvatske. Isto tako, još uvijek je svježe sjećanje na opasnosti koje

u sebi nosi svaka politika u Hrvatskoj koja

na konkretnom političkom planu briše ili.

ukida liniju jasnog i dosljednog razgraničenja

· sa hrvatskim nacionalizmom. Stoga je hrvat-

ska politika ušla u razdoblje suvremenih nacionalnih podvajanja i konfrontacija sasvim svjesna opasnosti koje ta podvajanja i konfrontacije u sebi nose. U tom smislu, usudio bih se reći da se hrvatska politika čuva od svega onoga što bi bilo, ili bi se tako moglo protumačiti, nadolijevanje ulja u vatru već previše razbuktalih nacionalnih podvajanja i konfrontacija. Dovoljno je, za ilustraciju, usporediti pisanje nekih slovenskih časopisa i revija o Kosovu i sličnih hrvatskih, pa da se uoči razlika. -

Pitanje koje se sada nameće kad se naglašava zašto Hrvatska šuti, jest pitanje da li zaplitanje u politiku na jugoslavenskom prostoru tjera Hrvatsku da se od relativno mirne projugoslavenske orijentacije okrene prema nešto aktivnijoj i borbenijoj orijentaciji. I to, ponajprije, kad mirna projugoslavenska orijentacija nije nastupala s nekim novim ili obnovljenim jugoslavenskim pijemontističkim pretenzijama u jugoslavenskom prostoru kakvu danas možemo prepoznati na javnoj sceni. Držim da postoje okolnosti koje ne vode da se u tom smjeru nešto uradi.

I to ponajprije po tome što se u nekim segmentima srpske javnosti danas vidljivo vuku javni potezi koji favoriziraju širenje antihrvatskih raspoloženja te vode obnovi sklonosti da se Hrvatska i Hrvati ponovo u okviru srpske politike stave na neku vrstu optušeničke klupe. Naime, ako se uporno šire tvrdnje o postojanju neke već vjekovne zavjere protiv Srba i Srbije, te da u kontekstu te zavjere treba tumačiti gotovo sve ono što se dogodilo u posljednjih 70 ili 50 godina — i to zavjere u kojoj su Hrvatska i Hrvati imali istaknuto mjesto — sada to mora voditi do stvaranja i širenja prizemnog antihrvatskog raspoloženja. U tom istom smjeru ide javna obnova jugoslavenskog pijemontizma u Srbiji. Nakon emitiranja'na televiziji filma o stvaranju Jugoslavije, jedan moj stariji poznanik, koji nije gledao film od samog početka, zapitao me je da li je taj film snimljen u staroj Jugoslaviji i da li je snimljen po narudžbi pres biroa Kraljevine Jugoslavije. Jedan dio gleda-,

laca taj film je doživio kao da je snimljen u staroj Jugoslaviji s osnovnom porukom da se pokaže kako su Srbi stvorili Jugoslaviju.Da li

dozvoljavate mogućnost da, kako kažete,

antihrvatsko raspoloženje u Srbiji bar de-

limično proizvode i stavovi nekih krugo-

va u Hrvatskoj? Stavovi o Kosovu u

hrvatskoj štampi, recimo?— Siguran sam da oživljavanju i širenju prizemnog antihrvatskog raspoloženja u Srbiji doprinose, kao što su i ranije doprinosili, i stavovi nekih krugova u Hrvatskoj. Uostalom, nikada nisam djelio javno izrečena mišljenja nekih ljudi u javnosti SR Hrvatske o tome da izvor svega naopakog i negativnog u Hrvatskoj treba tražiti isključivo u Beogradu i u Srbiji. Kao što nikad nisam prihvaćao stajališta onih koji su sugerirali tezu da bi Hrvatska đanas bila u pogledu svoje razvijenosti i demokratizacije

. društvenih odnosa na razini suvremene Švi-

carske da nije ušla·u tu navodno nesretnu zajednicu sa Srbijom i sa Srbima. Dapače, i danas stojim na stajalištu da nemaju baš mnogo prava da danas na široko—kritičko—anali-

„tički način raspravljaju o prilikama u Srbiji

oni koji su početkom 70—tih godina u Hrvatskoj bili sasvim zaboravili na potrebu ključnih kritičko—AAnalitičkih rasprava, te su zaboravili na svoju kritičko—Aanalitičku pronicljivost. }

To, razumije se, ne znači da prihvaćam danas popularna mišljenja da su srpski hegemonizam, velikosrpski nacionalizam, unitarizam i centralizam sa Srbijom kao kičmom Jugoslavije i Srbima kao jedinom jugoslavenskom državotvornom nacijom u ovom pro-

· storu puke izmišljotine i fikcije navodno aus-

trougarske—Vvatikansko—rimsko katoličke—italijanske—njemačke—hrvatsko—franko- vačke—Smačekovske—boljševičke—kominternovske—bugarske—albanske i ne znam još koje provenijencije.

NEDELJNA BORBA : 24-25 decembar 1988. ; . strana“

Druga m) strana \

Smeh u tami

Jermenija, pet.dana posle — Danilo Kiš — Čovek koji je pojeo Šerbedžiju — Sida i fudbal! — Ode Kusta u Ameriku

Bogdan Tirnanić

Sve velike kataklizme liče jedna na drugu. Odtuda se sa svakom nesrećom iznova postavlja novinarska dilema kako o tome izveštavati. Jednom je Jug Grizelj tvrdio da se, izveštavajući o zemljotresima, uvek osećao nepristojno, kao uljez koji zlorabi tuđu tragediju, preprodajući bol unesrećenih po najnižoj ceni. Dođatna nevolja obično počiva u tome što ovakvi događaji \privlače onaj novinarski soj koji je i inače sklon svakovrsnom preterivanju, pa u njihovim izveštajima kataklizma izgleda još veća jer su na pepeo zgarišta kanuli nekoliko kapi svoje melodramatske kiseline. ·

Na televiziji takve dileme otpadaju. Pošto, iskreno rečeno, niko i ne sluša reportera. Slika je sasvim dovoljna. No, upravo zato, rađa se nova profesionalna nedoumica: je li, definitivno, novinarstvo egoistična profesija? Da bi se, recimo, snimila emisija „Jermenija, pet dana posle“ utrošeno je suviše dragocenog vremena u situaciji kada je, možda, još bilo preživelih pod ruševinama. Ali, s druge strane, sme li novinar o tome voditi računa ako od njegovog izveštaja zavisi toliko toga: upućivanje pomoći postradalima, smirivanje uzbuđenja kakvo u nedostatku informacija naginje panici, rađanje duha solidarnosti. · j

Svedena na pragmatičnu ravan, ova „lepljiva smjesa upitnika” ima, ipak, pozitivno razrešenje. Novinarski izveštaji o mtrvima omogućuju da se nešto uradi za žive dok nije kasno. U Jermeniji se, na primer, nisu srušile samo stare, male kuće. Nema veće optužbe protiv modernog graditeljstva, koje je, avaj, jedina delatnost sa svetski ujednačenim standardima kriminaliteta. Samo se izgled fasada menja od zemlje do zemlje; iza je uvek isto đubre. Pa ako nam je Tanja Lenard prikazala onu školu čije su se betonske ploče sklopile u gorbnicu za sotine mališana, onda je poslednji čas da se zapitamo vredi li decu puštati u škole kakve imamo. Ona majka iz Lenjinkana što po ruševinama traži svoju ćerku nosila je njenu školsku torbu sa „mačjim očima“, koje su dete štitile od nesavesnih učesnika u saobraćaju. Nije vredelo. Pijanih šofera ina. Vega sto-dvesta miliona, i lako ih je izbeći. Loš svet je samo jedan. I njegovi bogovi su isti t ye

Danila Kiša sam poslednji put video pre tri godine u Parizu. Pili smo pivo u jednom kafeu na Bulevaru Osman što je, priznajem, izbor kakav dolikuje samo osobenjacima. Bilo je to pre nego što je postao slavan i pre nego što se razboleo. Ono zbog čega je slavan beše mi poznato od ranije, pa me to nije posebno uzbudilo. Bolest je nešto što ne poznajem. Zato sam bio uzbuđen čuvši Kiša posle dodeljivanja ovogodišnjih Nagrada AVNOJ-a. Čovek koga poznajem tolike godine govorio je glasom koji pripada nekoj drugoj osobi, kao da ona, ta druga osoba, interpretira tekst što ga je za ovu priliku sročio veliki pisac Kiš, svođeći ga na meru skromnosti kakva velikom piscu jeđino dolikuje. No, u jednom trenutku, Danilo se zbog nečega nasmejao. Smeh je bio onaj isti, stari, kakvog ga znam iz „Srpske kafane“ ili onog kafea na Bulevaru Osmanlı Ako je smeh ono što nam čak ni bolest ne može oduzeti, kakve šanse protiv toga imaju ostale zle sile naših života. Nikakve. Danilo Kiš nije Nagradu AVNOJ-a dobio za svoje književno delo, jer, da je.tako, ta bi mu nagrada morala pripasti znatno ranije i umesto egzila na koji ga je osudila ova sredina. Kiš je nagrađen zato što se smejao u tami,

Zašto li sam, sa upornošću koja mi nije svojstvena, odgledao „Tečaj plivanja“ (drama) do kraja? Nije bilo nikakvog razloga, zar ne. Osim možda činjenice da se ispred mene, osim televizora, nalazilo i nekoliko komada izvrsnih francuskih sireva, te se nisam smeo mrdnuti od straha da mi ih neko ne. ćapi. Pogrešno. Razlog je ipak postojao. Zove se Jovan Ličina. Za neupućene, glumac. To da ima neupućenih po predmetu Jovan Ličina držim eklatantnim dokazom poremećenih kriterija naše kulturne sredine. Jer je Ličina jedan od najvećih.

Gledao sam svojevremeno (takođe u nekoj televizijskoj tvorevini) mladog Šerbedžiju kako, napupeo od energije, pokreće sve svoje glumačke moći ne bi li pomerio Jovana Ličinu, koji istovremeno jede neku slaninu. Nije vredelo. Ličina je mirno pojeo do kraja. Ne slaninu. Šerbedžiju. Takav glumac i danas još ima snage da sažvaće dobar deo teksta poput „Tečaja plivanja“. Alo ne i da ga svari do kraja. Zato me ne čudi kad čujem da Ličina retko i nerađo nastupa, da se — kažu — povukao. To da se jedan takav glumac povukao držim eklatantnim dokazom stvarnog nivoa naše kulturne sredine.

> |4.

Ne znam đa li su o tome stručnjaci raspravljali na nedavnom svetskom kongresu u Beogradu, ali dileme više nema — „sidaški fudbal“ je na delu. Hara. Broj smrtno stradalih lopti meri se na desetine. Šta je to „sidaški fudbal“ (fudbal oboleo od side) moglo se lepo videti u osamdesetom minutu kup utakmice „Crvena zvezda” — „Partizan“, kod rezultata 1:0. Crno-beli su jeftino prodali jedan napad i lopta je, negde sa centa, u blagoj dijagnozi milela prema aut-liniji. Jedan „Zvezdin” igrač, neki Pešić mislim, vukao se za njom kao prebijena mačka sve dok nije

izašla sa terena. Tako mlad, a već zna da ukrade pet sekundi. Gde je danas Čarls Dikens da to

opiše, mislim — kako mlad čovek postaje lopov. Ali — znamo iz Dikensa — ne vredi! Nakon izvedenog auta, lopta dolazi do Vokrija i rezultat je 1:1, što „Zvezdu“ izbacuje iz kupa. Prema tome, „sidaški fudbal” je onaj koji se brani, al! mu snage organizma slabe, pa mikrobi haraju. Nema leka.

Inače, „Zvezda“ je igrala u čudnom sastavu. Na terenu se nisu pojavili igrači o kojima se, pre. utakmice, najviše pisalo po novinama: Slijepčević, Čizmić, Cvetković, Dimitresku i dr. Zbog toga je trener smenjen. Još jedan štrajk je urodio plodom, iako su se subjektivne snage klele da neće podleći ucenama. Ako „Zvezdi“ ne krene, eto s proleća njenih igrača pred Skupštinom. 5.

Slučaj „Đekna“? Ne, nema o tome ništa kod Lesinga, u „Hamburškoj dramaturgiji”. Jer, ova serija nastala je oko teza da se na deset jednočasovnih epizoda može razvući polusatna drama u kojo se inače ništa ne događa. Autori pretpostavljaju da bi to moralo biti jako smešno.

6. •

Poznati novinski kolumnista, alter-basista „Zabranjenog pušenja“, fudbaler — i naš najslavniji filmski reditelj — Emir Kusturica otputovao je u Ameriku. Ovo smo saznali iz emisije „Radoznala kamera”. Jer ga voditelj nije znao pitati nešto drugo, Pošto je emisija snimana dok je Kusta još boravio u Sarajevu, s namerom da se emituje kada on već bude u Njujorku, došlo je do čudne psihološke situacije. Emir je govorio iz Njujorka, a sedeo je u Sarajevu. Tako će, bojim se, i ostati. Zapravo, neće. Obrnuto će. Kusta će sedeti u Njujorku da bi ostao u Sarajevu. Slična pojava već je zapažena kod Crnjanskog: napisao je roman o Londonu lamentirajući nad Beogradom. Hoće se reći da ovo nije normalna zemlja kađa čovek koji u Sarajevu pravi svetske filmove mora da se zlopati po Americi, gde će takođe praviti dobre filmove, al' će se loše osećati. Dovesti čoveka do očajanja naš je specijalitet. Kusturica odlazi samo zato jer zna da je, ako si već očajan, bolje za to ipak dobiti neke pare.

Ustajem svakog dana u cik zore da bih, u „Jutarnjem programu“, gledao blok koji priprema Mirko Alfirević. O čemu se radi? Alfirević pomaže ljudima da pronađu deficitarne delove za automobile, svršavajući im često taj posao uz ogromne uštede. Zašto bi to interesovalo čoveka koji se u automobile razume taman toliko kako bi razlikovao taksi od ostalih vozila. i koji je od silnog citiranja izlizao jednu duhovitu opasku Borislava Mihajlovića-Mihiza: „Nije mi ni otac bio kočijaš, pa da ja budem šofer!” Zato što je to moj ideal onoga što nazivam „televizijom mesne zajednice“, koja će koristiti garađanima u najbukvalnijem smislu te reči. Kada se „Hronika regiona“ emituje iz Kraljeva očekujem da saznam ima li vode. Ni posle tri godine još nisam siguran. Jer i „Hronika regiona“ — čak i kada se emituje iz Kraljeva; tada naročito — poči-

–

"nje informacija o održanim plenumima. A to konačno znači da se prava lokalna televizija ne

može razviti u okviru istog onog komunikacijskog sistema čiji je prvi zadatak da služi plenumima. : E :

Izuzimajući Ristu Kuburu, moj tip televizijskog novinara za budućnost je Rade Brankov. Ovaj neumorni pregalac razvio je takav sistem izveštavanja koji ga čini kvalifikovanim da govori o svemu. Zato što se uvek pravi kako ne zna o čemu se radi: „Gde smo mi sađa? A, u pozo-' rištu. Dakle, pozorište, Glumci. Idemo dalje. Noć je pred nama.“ Zato je Brankov bio idealan da ga zaposle na reklamiranju onog detektora što pušta zrake kroz čelik i armirani beton, hvatajući na delu preljubnike i one koji neovlašćeno gledaju televiziju. Pošto se Brankov i ovog puta pravi da ne zna jesu li detektori stigli, te pita gledaoce: „Jeste li čuli da je stigao?” Ko prizna, biva uhićen na licu mesta, a puštaju ga tek ukoliko pokaže priznanicu.