Borba, 19. 01. 1989., S. 2

ИЕ

Мале

ми

и сливша = И

КЛЕДИША __________"______ ===

· Блокада добрих идеја

%

Иван МРЂЕН

Ако би се само део друштвене енергије са лицитирања око избора новог премијера усмерио на питање ко заиста влада у Југославији, са којим оплашћењима и каквом фактичком одговорношћу време до старта новог кабинета не би се могло сматрати изгубљеним

„Ниједна јавна личност неће ризиковати своју политичку каријеру и преузети функцију премијера под оваквим околностима" — коментар је Ројтера из првих дана ове године, кад је вест о Микулићевој абдикацији била једна од светских тема дана. Он сам, Бранко Микулић, председник Савезног извршног већа у оставци, ових дана је те „околности“ дочарао речима да би „много боље размислио да ли да се прихвати те дужности“, да је знао колико је, и на које све начине, рад СИВ лимитиран, и на нивоу федерације, и у републикама и покрајинама.

Новинар године 1988. Драго Бувач, имајући у виду ограниче ња прле врсте, односно чињеницу да се наша полит-бирократска структура „боји владе која би била успешна“ изнео је доста раширено мишљење да „ниједан озбиљан човек не би хтео да се лати тог посла, ако не жели да се упише у историју наших пораза". Ових дана је и др Борисав Јовић, један од главних кандидата за то место на врху литице (са које се у овом тренутку не наслућује готово ништа друго осим разних провалија), показао да нема готово никаквих илузија да сам, сопственим радом и способностима, може да битније промени позицију председника савезне владе у нашем систему одлучивања, надлежности и одговорности.

Озбиљнију анализу и посебан коментар заслужује неоспорна чињеница да је у нас веома мало друштвено-политичких функција на којима се рад и резултати рада појединаца налазе под таквом присмотром и оценом јавности, као што је то случај са првим човеком сапезне администрације. Међутим, у овом тренутку далеко је значајније нешто друго: иза очигледне ужурбаности и настојања да се максимално скрати иначе максимално компликована процедура за избор новог премијера није тешко наслутити и одређену дозу нелагодности и нестрпљења разних политичких субјеката, посебно

оних у републикама и покрајинама.

Првенствено због тога што се оног часа кад смо прежалили Микулића фокус друштвене пажње, сасвим природно, почео да усмерава ка неким другим, више него значајним изворима и генераторима наше кризе и очигледне политичке блокаде свих ваљаних идеја да изађемо из ње. На то је упозорило и Председништво СФРЈ у својој посланици свим републичким и покрајинским руковод“ ствима, где је јасно подпукло да републике и покрајине „своју велику олгопорност за насталу ситуацију у привреди“ не могу да „крију иза промашаја СИВ, јер су били активни учесници у процесу обликовања и усвајања свих критикованих савезних мера и закона“. И, што је посебно значајно — најчешће главни протагонисти избегавања да се ти закони и остваре у пракси. .

Ако се бар део друштвене енергије са лицитирања Јовић или Марковић, са нагађања зашто нису хтели неки други виђенији политичари да прихвате глапну улогу у овом домаћем политичком хорору, или са покушаја ла се југословенска актуелна драма претпори у некакав упозни изборни шоу — усмери на питање ко заиста плала у Југославији, са којим овлашћењима и са каквом фактичком одговорношћу време до старта новог кабинета не бисмо смели сматрати изгубљеним. У супротном, добићемо само нови параван за спеопште скривање и само ново име за псовање у самоуслугама, прем скупштинским здањима, или у све беспоштеднијим новинским коментарима. с

(

У

ЗАШТО САМ ОДБИО РАД НА РЕФОРМИ ПРИВРЕДНОГ СИСТЕМА — ОДГОВОР ПРОФЕСОРУ ДР ЉУБОМИРУ МАЏАРУ (3)

Страна

о

Зла воља брзог читања

Упркос својој „хабзбуршкој“ иновацији, проф. Маџар — осим заштите акумулације која је наша опсес једним од разлога неефикасности привреде — не нуди никакву нову идеју. која би омогућила да се с економским системима. Посматрано сасвим статистички, с обзиром на број досадашњих неуспешних реформи,

да буде успешна.

Много је озбиљније пребацивање проф. Маџара да је суштина мог решења — о коме је више речено у књизи „Самоуправни облик друштвене својине" него у критикованом чланку — у увођењу експлоатације једних радника од стране других на основу располагања друштвеним средствима. „Што се мене тиче", каже он, „једини чист случај експлоатације јесте кад запослени, захваљујући одговарајућој опремљености друштвеним средствима, најпре. стварају а потом и присвајају већи доходак од других радника. Решење за које се залаже професор Бајт садржи управо такав дефект“. Сличне се оптужбе могу наћи на више места. На несрећу, проф. Маџар сав-. ршено погрешно приказује моја излагања. Да ли намерно или „због брзог читања (које је апсолутно недозвољено кад је реч о овако жестоко интонираном тексту“), остаје да се види. Како воли, као што ћемо још видети, да се креће под врућим шпањолским сунцем, вероватније ми изгледа да ме је заменио са тореадором. У сваком случају, не само у критикованом чланку и поменутој књизи, него у свим мојим радовима од раних педесетих година надаље, покушавам да откријем на који би се начин спречило или неутрализовало присвајање на основу диференцијалне опремљености капиталом. Разлику између економског и правног појма својине, концепт монополизованости _ средстава, слободне конкуренције као средства да се она елиминише и сличне концепте увео сам управо у том циљу. Проф. Маџар то мора да зна.

Фаталност доходовне цене

Моје је решење следеће. Ако расправе =: "потреби увођења тржишта радне снаге нису само параван за административно (државно и (или) договорно) одређивање плата, тржиште радне снаге — и то не само спољно како се обично подразумева, него и унутрашње, у предузећу, а чији су актери менаџери, овлашћени од самих радника — сасвим је довољно да одреди јасну границу између вредности радне снаге и вишка производа, а тиме углавном и између потрошње и акумулације. Штавише, доследно уважавање тржишних односа једини је начин да дођу до изражаја територијалне специфичности понуде радне снаге и да се тиме омогући деловање једног од стимуланса за прилив капитала и тиме бржи напредак мање развијених подручја. У том погледу у чланку сам био толико експлицитан, да сам чак издвајање за личне дохотке у зависности од акумулативности, пошто се своди на раст личних доходака и акумулације у зависности од величине дохотка, 03начио као „најтипичнији и нај-

фаталнији 'допринос' теорије доходовне цене југословенској економици“. Мора да је посреди зла воља а не брзо читање.

Због тога, кад проф. Маџар верује да би „ригорозно могао доказати да је класична приватна својина више друштвена од облика које предлаже професор Бајт“, његова је вера непотребна, јер се према мом решењу лични дохоци формирају тачно кади у капитализму. Верујем, да ће то омогућити да постигну и висину надница које добијају у поредивим капиталистичким земљама. „Партијским“ моделом расподеле који очигледно усваја и проф. Маџар, то се никада неће постићи. Реформа како је конципирана комисијом СИВ—а, у суштини је својинска реформа. Увођењем плурализма својине, не само приватног сектора него и улагањем приватног капитала у друштвени сектор, сматра се да ће се постићи већа ефикасност.

Најава одлива мозгова.

Ја у то не верујем. Да се комисија определила за приватну својину, предлог би био конзистентан. Без обзира на неизвесност како би се то постигло, у некој будућности ефикасност привреде изједначила би се са ефикасношћу поредивих капиталистичких земаља. Међутим, комисија није дала такав предлог. С обзиром на њену радикалност, може се претпоставити да би га дала, бар неки од њених чланова, да није свесна политичких ограничења. Уз та ограничења, сасвим је нереално очекивање да приватни сектор постане равноправан друштвеном. Чак и да то прогласи Устав, уз постојање једнопартијског система де факто

односи биће друкчији.

Уз предоминантност друштвеног сектора, приватни сектор није заиста приватан. То је некакав“ „социјалистички“ приватни сектор чије понашање и тиме ефикасност детерминишу односи у друштвеном сектору. Његова ефикасност биће већа него у друштвеном сектору, али не битно. Све би било у реду, да је постојање приватног сектора нерелевантно за ефикасност друштвеног. Такав је углавном приватни сектор који ради за чисто конкурентско тржиште, у првом реду у пољопривреди, као и у занатству које ради за становништво. У случају да није везан за најамну радну снагу, што је такође претежно у пољопривреди, ефикасност приватног сектора могла би да буде чак независна од негативних утицаја друштвеног сектора. У свим другим случајевима приватни сектор ће искоришћавати монополе. То није ништа необично; било би чак ненормално да то не ради. Међутим, уз постојање друштвеног сектора, монополи приватног сектора ће се стварати и одржавати у спрези са друштвеним сектором. Приватни сектор биће заштићен друштвеним сектором

у погледу продаје, цена, ризика итд. На тај начин ће директно смањивати ефикасност' друштвеног сектора. Додатни негативни ефекат проузроковаће одлив кадрова у приватни сектор, по правилу оних који су се бесплатно школовали, у друштвеном сектору усвојили оперативно знање, често сасвим специфично, као и увид у тржиште, везе са купцима и слично. Словеначки друштвени сектор већ

је и данас испостављен одливу,

стручњака—предузетника, — на несрећу чак и у иностранство, Хуман капитал стечен у друштвеном сектору, на тај се начин промптно приватно валоризује а све ризике ионако преузима друштвени сектор који увек нуди запошљавање пропалим приватницима. Како у приватизацији, с обзиром на постојање друштвеног сектора, нема изгледа за повећање ефикасности, једини могућ излаз јесте у реформи управљања. На макронивоу то значи да држава треба да обавља оне привредне функције које обавља и у другим тржишним привредама (монетарно—кредитна политика, фискална политика, учествовање у стварању интелектуалне и материјалне инфраструктуре и слично), али да се мане сваког уплитања у одлучивање привреде, без озбира на то одакле долазила иницијатива. | ћ

Мислим да у озој вези треба нарочито подвући негативну улогу државе најнижег степена, општина, које се нарочито у мање развијеним деловима земље понашају као феудални власници не само свих средстава него и радне снаге. Као резултат, то на микронивоу значи самостална предузећа, у систему самоуправљања са радницима као субјектима сувереногодлучивања, али који ће, у циљу да постигну наднице какве имају радници у поредивим капиталистичким земљама, своје одлучивање ограничити на политичко (у суштини на одлучивање о менаџерима и структури одлучивања у преду. зећу) док ће све остало одлучи: вање као стручно препустити најамним менаџерима.

Постоје бар два снажна аргумента наше властите праксе у прилог такве реформе. То су шездесете године и постојеће разлике у ефикасности међу предузећима. Осамостаљивањем привреде и настајањем тржишта у шездесетим годинама, менаџери су добијали све већу улогу. Као резултат, шездесете, нарочито њихов последњи део, показују знатно мању неефикасност од административних педесетих и договорних седамдесетих година. Да није дошло до антименаџерске компање у раним седамдесетим годинама, а што је било последица бојазни политичких структура за њихов монопол власти, данас бисмо располагали са способном класом менаџера а као ре-

Пише: др_

Александер Бајт

зултат ефикасност привреде а са њоме лични дохоци, били би знатно изнад садашњих.

Друго, очигледно је да су међупредузетничке разлике у успешности претежно функција разлика у успешности менаџера. Чак и у садашњем систему најуспешнији менаџери повећавају ефикасност високо изнад просека. Велике разлике у ефикасности територијалних подручја у позитивној су корелацији са обимом компетенција менаџера и у негативној са мешањем општина у привређивање. Мислим да се многа постојећа заостајања у ефикасности, чак и међу републикама, могу објаснити доследношћу спровођења антименаџерске компање у почетним седамдесетим годинама.

Омиљена заблуда

реформатора Проф. Маџар нас уверава да „Основе _ реформе... _ једнако

снажно афирмишу оба ова (својину и предузетништво) елемента“. То није тачно. О предузетништву говора је само случајно. Велика глава „О утврђивању и расподели дохотка“ указује на административни, а не предузетнички начин привређивања. Изгледа да су реформатори запали у замку дугогодишњих расправа о ООУР-има, па сматрају да њиховом ликвидацијом аутоматски настаје предузеће. Међутим, чак и да су оба „елемента“ заиста једнако „афирмисана“, сама би једнакост пажње својинској структури значила, погрешно идентификовање-могућих изво-

гра ефикасности. „Елементу“ ко» “ји одлучује о ефикасности треба

посветити највећу пажњу, поготово како уз постојећи друштвени сектор ширење приватног сектора смањује ефикасност овог последњег. Проф. Маџар тврди да сам у заблуди кад верујем „у некакво предузетништво независно од својине“. Кад је тако, зашто не предлаже укидање друштвене својине2 Разлог је у томе што тачно као и ја зна да би то било политички нереалистично. А кад то зна, онда зна и то да ће у претежном делу наше привреде приватна својина остати нешто маргинално, ако ће уопште постојати, као и то да ће и у тим димензијама она бити приватна само по називу а не и према резултатима. Ако друштвеној својини не обезбедимо, у ствари дозволимо, управљање сагласно савременом стању на том подручју, она мора да пропадне. Другим речима, мада се прилично поједностављења, однос између друштвене и приватне својине однос је искључивања:

или друштвена или приватна својина. Михешт поп дашгт.

Да проф. Маџар озбиљно расправља о предузетништву у нашим условима, он би морао да помене теорију поделе својине и менаџмента, насталу између два рата, као појаву познату већ 100 година раније (нпр. К. Марксу), према којој утицај својине на ефикасност постаје све мањи а менаџмента све већи. Ако у праћењу литературе није наишао на теорију актера (авепеу) која минимализује утицај власничке контроле због диверзификације инвестиционих портфоља као и због _ постојања — самосталног тржишта менаџера које им осигурава самостално, од валсништва независно вредновање, он би морао да спомене бар Галбрајта, упркос томе да се његове помпозне теорије о тенденцијама у савременом капитализму по реду руше. Такође би морао да спомене теорију менаджерског предузећа, ако не социјалистичку-самоуправну онда бар капиталистичку, поготово због њеног релативизирања ·максимализовања укупне добити која је У/агди послужила у доказивању мање ефикасности самоуправне фирме. Онда уз 20 одсто запослених без рада не би говорио о алокационој неефикасности, које уз довољну Х-несфикасност нема ни теоријски. Што се тиче финансијске структуре средстава предузећа, морао би да помене улогу вентуре капитала у настајању нових предузећа као и то да је у суштини реч о кредиту који се тек после успешног пословања фирме продајом акција на тржишту претвара у „едину", толико омиљен израз од стране реформатора.

Карло није предузетник

Уместо свега тога, проф. Маџар нам као узор; предузетника који би требао да обогати наше знање о предузетништву нуди Карла В. Разуме се, тиме је желео да покаже како је духовит као и како влада историјом. На несрећу, Карло В изабран је прилично несретно.

Оставимо по страни зашто је упркос успешности својих освајања управо Шпанија далеко заостала за развојем Западне Европе и Велике Британије. Опште је мишљење да је то због недостајућег предузетничког духа. На крају крајева, Карлова је била и Холандија. Што је важније, Карлово предузетништво било је прилично другачијег типа од пословног предузетништва; то је било предузетништво сопашз!адогез. Важније је питање да ли је Карло В уопште био предузетник. Да није било аугсбуршких Епррега и њиховог капитала, он никада не би био изабран за светог римског цара. Нису ли прави предузетници били управо Ецрвел2 У сваком случају, како проф. Маџар предузетништво строго веже за сношење ризика

ија већ неколико декада и може се «

амоуправљање успешно такмичи са у

ни ова садашња нема многб а ћу

ма

и пориче могућ А „ништва без (ан 4 („Бајт је у великој заблуда верује у некакво пре, 5 тво независно од споје ма њему предузетник конкретном случа

Еиррег. Карло В | но а дан пример и у погледу с. ре финансирања његову, 79 вата. Заједно са „Основа“ форме", проф. Маџар се ' | да предузећа располажу с" титим средствима, Без Му тих средстава она ће теџу ћи да послују успешно, Мој гумент да су властита с" последица успешног по а њихов извор тржиште, у у успешног пословања =“ предузеће није способно М држи средства чак и да мууу ко поклања. Проф, Маџара тицање „како је Карло ћ предузетничке идеје стар 5 иметком прилично је (у Не само његов избор, него у његове подухвате финансу су Ешррег! и банкари Апћуеу, па. Како су потребна фи ска средства далеко надма ла његову имовину — не порези него и други његоу дући приходи, на пример гатијег рудника сребра у Поре ју, били су заложени и Никад у су успевали да врате дугове,

Ставише, кредити које је ло В добивао од Еџррега, не се што нису били трајни ону и били ни дугорочни, Напроту. до самог краја свог живота ло је своје подухвате фино. рао тромесечним новцем = прилично високим камата | његовој дипломатији постољу је читава грана која се бију обнављањем и ширењем креј та. Једном речју, Карло В узор предузетништва негира у лавном све о чему проф, Маџи жели да нас убеди у веж с предузетништвом,

Упркос својој „хабебурговск! _ иновацији, проф. Маџар кс заштите акумулације која је и: "ша опсесија већ неколико лег да и може се сматрати једним: разлога неефикасности прише де — не нуди никакву нову ни! која би омогућила да се само“ рављање успешно такмичи о другим економским системиг Никакав убедљив доказ нит нудио ни за своје противљ мојим предлозима. Указим« на приватну својину као спас ца социјалистичке првреде, 1 традикторно већ и концету“ но, не чини се нарочитим » приносом, јер је приватних“ јински систем познат одазн' нису потребни научни нат да би се он открио односно“ чинио ефикасним. Одум ' примени тог система ствар је" литичара а не економиста. Де ко и проф. Маџара и мене те грађанина.

Реформа је озбиљна ст Посматрано сасвим статист ки, с обзиром на број дос“ њих неуспешних реформи, 2" садашња нема много шаног » буде успешна.

Пета страна света

Мирко Клар“

Непринципијелна коалиција на Ист Риверу

Да ли и у Уједињеним нацијама делује непринципијелна коа-· лиција2

— Делује, још како! — тврди амбасадор Вернон А. Волтерс, шеф америчке мисије при УН. И упире прстом на покрет несврстаНиХ. Каже Волтерс: „Нисам поклоник покрета несврстаних, јер те земље нису несврстане... Оне су уједињене против Сједињених Држава.“

Доказ: приликом прошлогодишњих гласања у Генералној скупштини и Савету безбедности, несврстане земље су се у 80 одсто случајева изјасниле другачије од САД. По Волтерсу је то било „против САД“, односно „антиамерички“.

Још су неповољније Волтерсове статистике о изјашњавању несврстаних у питањима од „виталног зна чаја за САД“. У извештају који су компјутери америчке мисије припремили за Конгрес (кога живо занима како се у УН владају земље које примају америчку помоћ), наводи се да су у „виталним питањима“ несврстани тек у 12,9 одсто случајева гласали истоветно као САД. То је просек, а распон — који открива да несврстани ни у УН не наступају увек хомогено — је поприличан: од 25 одсто (Белисе) до 5 одсто (Куба). Са 10,6 одсто „сагласних гласања“ Југославија је у некаквој „златној средини“, мада помало исподпросечној. Шта ли ће бити ако се ових података докопа неки од познатих анијугословенских лобија у САД, попут оног Маглићевог2

Статистика би, дакле, требало да представља „крунски доказ“ антиамеричког карактера несврстане коалиције у УН. Под условом, наравно, да занемаримо чувену Дизраелијеву компарацију: обична лаж — паклена лаж — статистика.

Доказ непринципијелног карактера несврстане коалиције,

Јер, ако су УН у протеклој години оствариле извесне поштова-

пак, произилази из Волтерсове психополитичке анализе мотива таквог изјашњавања. Каже он: „Огроман број несврстаних гласа против нас из чистог задовољства, јер су пакосни и завидни... То нема никакве везе са њиховом националном политиком или националним интересима! < 7

Занимљива, свакако оригинална анализа, у којој се пакост, завист и „самозадовољавање“ појављују као покретачке снаге спољнополитичког деловања и опредељивања великог броја суверених и независних држава. "

Главна Волтерсова оригиналност, међутим, произилази из нечег другог. Наиме, ни многи Волтерсови претходници, како би он то рекао, нису били „поклоници покрета несврстаних“, али су њихови ранији изливи против несврстане „гласачке машине“ у УН редовно били праћени оптужбама и на рачун супарничке суперсиле и њеног табора (који, наводно, „манипулишу несврстанима“), као и општим ниподаштавањем светске организације и њене улоге у биполарном свету. :

Волтерс не. Опаљујући по непринципијелној коалицији несврстаних он, истовремено, упућује похвале Уједињеним нацијама за несумњиве успехе остварене у протеклој години (њихова улога у окончању ратова у Авганистану, Заливу и на југу Африке), и одаје више од куртоазног признања Совјетском Савезу због „конструктивног понашања“ у светској организацији.

Ту нешто не штима: Узете заједно, ове три оцене Вернона А. Волтерса се — међусобно искуљчују.

ња вредне резултате — што Волтерс признаје — онда свакако не мала заслуга за то припада и њиховој двотрећинској несврстаној већини (102 од укупно 159 земаља-чланица). Тешко да би преоста"ла, „сврстана трећина“, могла било шта да постигне да је против себе имала оно што Волтерс описује као непринципијелну двотрећинску коалицију, руковођену пакошћу, завишћу и другим себичним мотивима.

Друго, ако „несврстани нису несврстани“, како тврди Волтерс, значи да су — сврстани. Јасно је с ким — са супарничким табором. А, том супарничком табору (с којим су несврстани сврстани), Волтерс одаје признање за „конструктивност“. Признање, јасно, мора да важи и за оне „несврстане — сврстане“ који у УН стају иза позиција супарничког табора.

Коначно, ако Волтерс признаје супарничкој суперсили право да у УН заступа и брани сопствену политику и интересе — који су често у супротности са америчким — нема никаквог основа да то право ускрати сувереним несврстаним државама, а да њихова опредељивања тумачи ирационалним психополитичким мотивима. Утолико пре што су у УН Сједињене Државе често браниле немогуће, неодрживе позиције (рецимо у питањима Блиског истока, ПЛО и Арафата, Никарагве, Намибије и Јужне Африке...), с којима се понекад нису могли сложити ни њихови најближи европски савезници. Подсетимо, само, на два новембарска гласања у Генералној скупштини (поводом ускраћивања визе Арафату), у којима је још само Израел био на америчким позицијама.

Волтерс, такође, губи из вида да је било случајева (Авганис-

тан, Кампућија), када су се позиције и изјашњавања огрб не несврстаних подударила са америчким, а била супрот“ ским. Као што су, у последње време, све учесталији сл. САД, СССР и остале велике силе, заузимају заједничке поз

мн КУ „а. ;

а Ја п“ «

супротне позицијама већине несврстаних (рецимо У питаву

џета УН).

: 1 У нечему је, ипак, Волтерс у праву. Несврстани, занс е

свој „источни грех“. Политичке или, боље, политичко сем.

природе. Осуде америчке политике и америчког пона ко у Уједињеним нацијама, тако и у документима 19 сврстаних — увек су биле изричитије, недвосмисленије, ДИ и оштрије од осуда сличних поступака супарничког, бора · Када је требало, несврстани су осуђивали „америч ку", „америчку интервенцију“, „америчку агресију“, лози“

повлачење „америчких трупа“ и

би друга страна сличним поступцима „задужила се „страна интервенција“, „страно мешање“, прибуст •

трупа“...

Но и то би се, у крајњој линији, могло тумач

мент америчкој демократији и стриктно спроводили

лијације) — „како ви нама, тако и ми вама" — Аме) тина, тиме повремено претили, али су то ретко пр. владавало је, чини се с разлогом, уверење да ће „сварити“ критике које долазе споља, будући да подједанко жестоке критике код куће, што би се

принцип реципроцитета (да #

„" шања „И

слично.

и томе тако даље ос

свет»

ити кад а

толеранцији! Јер, е ка.

риканши 5 имењивоа а Американ и су су већ ван за њихове

нике, (као и за већину несврстаних), тешко могло рећи.

ренина па

„Своје место у нашем систему информисања _ Уређуј ; | | Г ; 4 у Е ређује редакцијски колегијум Заједничка редакција, Београд, Трг Маркса и Енгелса 7. Важнији телефони: централа 334-531; главни и ЛА загреб | | БОРБА не па још више да потврђује свакоднев- _ уредник 338-740; руководилац ОУР 347-136; дневна редакција (Деск) 347-027; Југославија 345-139; Свет 347-345; Стваралаштво 345-364 Сри Први број „Борбе“ изашао ЊЕ два" ил У а оуме опањем на битним питањима рад- 346-236; дописна мрежа 339-356; Недељна „Борба“ 336-381; Секретар редакције: 346-143; Пословни центар: 333-532. Одељење претплате; 335-246 оебруври 1992. У НО ралу новембра Е " | асе и радног човјека Стенографи: 332-971. Телекс: 11104, 11410, 11408. Рукописи се не враћају. Претплата у зе љи за један месец 23,880, за три месеца 71.640, за шест Ужицу од 19. октобра до 2 14 о 27. фи Ни , ТИТО _— месеци 143.280, за једну годину 286.560, на жиро-рачун у Београду број 60801—602—79 „Борба“, ООУР „Борба“. Претплата у иностранству за један Дринићу од 1. октобра 194 Борба“ из МЕЦ || Предее : | ; месец 47.760, за три месеца 143.280, за шест месеци 286.560, за једну годину 573.120 број девизног рачуна: 60811— <20—16—101—257300—00799 — 1943. Од 15. новембра 1944. 73. марта 18 к || редседник Републике одликовао је „Борбу“ _ Беобанка, Београд. Издаје и штампа Радна организација „Борба“. Уредништво, администрација и штампари!- _ орбе“, Трг Маркса и Енгелса 7. у жење у Београду, 2. 4 23 пе штамон)

| Орденом заслуга са златном звездом и Орде- Поштански фах 592. Загребу, Од 1. јануара „Борба“ се

| | ном братства и јединства са златним венцем. ограду као јединствено издање: „ |