Borba, 15. 12. 1990., S. 5

| ИНТЕРЕЈ

"Распад без грађанског рата

Весна Рогановић

ваким даном, смрт Југославије изгледа све извеснија — устврдио је, на самом почетку разговора за „Борбу наш саговорник у Лондону у Марк Вилер, један од водећих и официјелно признатих британских историчара-стручњака за новија и актуелна питања Југославије и Балкана, професор на Катедри за славистику и источно-европске студије Универзитета у Лондону.До| тичну тврдњу о Југославији овај, бри| _ тански Американац, који је недавно у | _ „Њусвику“ оцртао и глобалну пројекцију будућих државних метаморфоза на . _ Балкану, а које се, у извесним детаљима | и разилазе од сличних прогноза ЦИА, | _ поткрепљује, ових дана, како сам каже, | „убедљивом победом Милошевића и у _ његове партије на прошлонедељним | српским изборима, која гура још један ) _ нокат у око Југославији“. У дуторочној | ___ шеми, чак, тврди он, угрожено је и за| дражвање српских позиција на Косову — због долазеће дестаљинизације Албаније. * — То што су стручњаци фирме ЦИА ) · и други инострани експерти те званич| ници и новинари, почели да разматрају питање државне парцелизације садашњег југословенског наслеђа уопште није изненађујуће. Југословени сами готово TORTA друго и не чине последњих година! i| — Но, мада је Југославија, захваљују| _ ћитрајном легитимитету своје ратне ре'_ волуције, реформама које су уследиле након њеног раскида са Коминформом | M уистину конфедералном Уставу из 1974. оставила: за собом добар део источне Европе до 1989. она сада, у пуној 6 мери, преживљава већину процеса и | тенденција које важе за цео источни ре'_ гион: позитивних и негативних. Само још нема антисемитизма, хвала богу! Чини се да је Југославија добар пример за илустрацију тезе, одскора и у њој | _ Самој веома у моди, која би да перспек| тиве источноевропске демократије про«_ цењује у складу са готово ишчезлом исК_ торијском линијом: подарујући источној, средњој Европи онај демократски ' _ потенцијал који јој је изнедрила њена хабсбуршка прошлост, а препуштајући Балканце оријенталном деспотизму ње| _ них некадашњих, турских господара. ;

fp Mana je. MHCTpyKTMBHa — M HaOKO | | NpWMJIMUHO 3A4BOJUbMBA — OBa reHepann3a-:'

ција пак, отвара многа питања. Због че-, га се, онда, бивша, отоманска Грчка ослобађа тог балканског варваризма2 Зашто се у њу уклапа Румунија, којом Тур| ци никада непосредно нису владали2 n Зашто је Мађарска, која је била део ото0 _ манског царства близу два века, избегла |) Ty мрљу на својој новијој историји2 Да | ли је властита, -нова турска демократија некаква историјска грешка2 Кога треба | оптуживати за ауторитарне импулсе који поново преовлађују у Пољској Тзв. i) отомански фактор, такође, игнорише « чињеницу да је Србија функционисала демократски док су се други народи у По источној Европи још гушили у политич4! кој потчињености. tj Но, источна Европа дивергираће у у Много више типова политичких култу"| ра него што то и једна шематска генераџ„ лизација овог или оног типа дозвољава. Једино ће ватрени национализам бити а свеприсутан. аћ nji • “ Косово је за Србе 10 к изгубљено VI 6 Ф Футуристичка мапа Балкана bi коју сте ових дана презентирали у „Њусвику“, донекле се разликује од очекивања неких западнојугословенских лидера, који би да Босну, ако не већ поделе, а оно припоје добрим деу! лом Хрватској, рецимо — док ви, пак, |: инсистирате на некој врсти конфедепе рације између Босне, Србије и Војвоi! дине, издвајајући, пак, Црну Гору у са9. мосталну монархију (!), Косово „усту· пате“ посткомунистичкој Албанији. пода ли је то стварно могуће; šte, | — Мада саму „Њусвику“ разматрао «могући изглед Европе у 2000, години, а 2 мапа која је у том магазину објављена 628 26. новембра не одражава сасвим моја а" гледишта, поготово што садржи и неке OE очигледне апсурдности. На пример, ако ај би „Велика Србија“ требало да обухвати (у Босну и Херцеговину, онда нема потреpol бе за неком другом, српском Мин: државом концентрисаном у Лици! Ка#11 да бих данас сликао ту мапу (а у светлу al0 избора који су се у међувремену збили у » К Босни, Црној Гори и Србији) пре бих је! Босну припојио „Југославији“ која до таel0) да преживи, што ће рећи конфедераци„лији бивших, „хабсбуршких“ јужних Сло6 вена. Црну Гору, Војводину и Македопо (нију (која никада неће моћи да буде сагама за себе) припојио бих Србији. Косово би могло да уђе у — или чак да узме va non своје — Албанију! Срби би морали га почети да се мире са чињеницом да је ki 7 Косово за њих изгубљено. Можда оно ођ" још увек није изгубљено за неку конфе„подералну Југославију, али њиме се више „фине може управљати као са интегралним фЛелом Србије. Сами Срби неће на дужи рир фок моћи да издрже његову цену — у ђе крви, новцу и демократским слободаКе Ma... га Ф Ако се мало вратимо у про-

Марк Вилер, британски славист и „југословенски картограф“ — о Балкану и Подунављу, кризи и конфедерацији, рату и поделама ниси Ла а. А Те им иининани јр а а певале ИН

Могући настанак две југословенске државе — северне и јужне федерације — може се показати и најмање рђавом алтернативом, поготово што дуго припремани, нови преговори о условима под којима би Југосла-

вија могла опстати све више падају у воду

„Др Марк Вилер (1948) предаје историју Балкана на катедри за славистику и источноевропске студије Универзитета у Лондону. Родом из Чикага, студирао је на универзитетима у Мичигену и Кембриџу, а пре доласка у Лондон, 1983. предавао је једно време на универзитету у Ланкастеру. Аутор је више историографских студија о другом светском рату, у којима је, поред осталог, третирао и збивања на југословенском попришту. Нарочито у делима као што су „Британија и рат за Jyrocnanmjy“, 1940-1943, (Columbia University Press, 1980), „IIoxper ormopa M револуција и медитеранској Европи, 1939-1948“ (Routhledge 1989). Тренутно ради на пројекту званичне историје СОЕ за време рата у Југославији. _

Генерали, борци и мирољупци

Насупрот ономе што многи Југословени, можда стварно, мисле, странци данас немају ни утицаја ни интереса да много утичу на југословенске процесе. Они Словенци и Хрвати који су стално спремни да подсећају победничке савезничке силе у оба светска рата на њихову претпостављену одговорност за стварање Југословенске државе 1918. и њено поновно оживљавање 1945, и који, заправо, траже рупу за бекство у Европску заједницу, можда би желели да то не буде тако.

Такође, и за извесне генерале ЈНА и друге браниоце старог поретка било би корисно ако би постојао неки инострани баук којег би могли

псовати м доводити у ред.

На жалост, биће подједнако разочарани и југословенски сепаратисти и унитаристи: не могу замислити такве околности у којима би стране силе или њихове обавештајне службе биле толико брзоплете или

глупе да учествују у томе.

Преферирајући, како се то иначе чини, познато уместо непознатог, међународна заједница без сумње, се нада да ће Југославија истрајати: али, мало је при том важно да ли као федерација, конфедерација или

пука царинска унија! Оно што је за њих важио, јесте то да би Југослове- i

ви своје узајамне односе требало да решавају мирним путем.

шлост, појављују ли се можда и извесне паралеле између историјских позиција на Балкану 1912. и мугуће „рестаурације“ бивше Аустроугарске, у мини-издању евентуалне словеначкохрватске уније са околним средњоевропским земљама7

— Свакако, могући настанак две југословенске државе — северне и јужне федерације — може се показати, фаут де миеух, најмање рђавом алтернативом, поготово што дуго припремани нови преговори о условима под којима би Југославија могла опстати све више падају у воду. Заправо, резултат избора у Србији, заједно са могућим резултатом предстојећег референдума у Словенији, значи да је све мање ствари око којих би се могло преговарати. Никола Пашић је добио сатисфакцију. Ја бих, лично, више волео да доживим остварење југословенске визије Франа Супила, чак и без Словенаца...

Черчил није мистериозан

Кад смо већ уронили у балканску прошлост, можда бисте нам, као зналац британско-југословенских релација, нарочито током П светског рата, могли извући неке занимљиве моменте у историји британског става према Балкану — почев од првог светског рата и релативно добрих односа са Краљевином Југославијом, па до мистериозног Черчиловог заокрета, напуштања четника и, по многима изненадних, симпатија за Тита и партизане — што је предмет скорашњих полемика, и у британској и у југословенској историографији7

— Британци су се приклонили идеји југословенске државе — баш као и идеји чехословачке државе, рестаурацији Пољске и проширене Румуније — само због потреба рата. До 1918. они су се, као и њихови савезници, надали да ће одвојити Аустроугарску од Немачке, а да је не униште, Т. Г. Масарик је, нарочито, учинио све да их убеди да је то немогуће, а да би ратним напорима далеко већи допринос био ако би се народима у Монархији обећала могућност самоопредељења. Било би ипак фер рећи да владе у Британији никада нису ин: вестирале превише емотивног, нити, пак, политичког капитала у југословенску идеју. Утолико им је — за разлику од Француске — било лакше да се одрекну Југославије и других новостворених земаља у међуратном периоду. Што су се, пак, Британци поново нашли на линији подршке југословенској државотворној идеји у другом светском рату резултат је два фактора: прво, Југославија је као савезник потврдила своју верност 27. марта 1941, и друго, све друге алтернативе чиниле су им се много горим! Наравно, Британци су истицали значај послератних конфедерација у Ис-

Милошевић и „српско питање“

„Српско питање“ је, заправо, југословенско. Без Југославије, Срби не могу живети у једној држави. Ако Срби — у својој разумљивој агонији због отуђења Косова, и у својој одлучности да нађу лека за неколико жалосних послератних искустава — наставе тим путем којим сада иду, вероватно ће се наћи онде где су били 1912. И то захваљујући једном човеку. То, међутим, није Јосип Броз. За очекивати је да ће Милошевић — сада када је добио истински демократски мандат — бити дорастао прилици и увидети који с су најшири – интереси Српства.

точној Европи као средства за опкољавање Руса и Немаца, али и као компензацију за очигледну слабост међуратног поретка...

Черчилов заокрет у правцу подршке Титу и партизанима уопште није тако мистериозан, иако је још увек остало неколико необјашњених питања у вези начина (ако не и узрока) због којих се то збило. Наравно, Черчил и његова влада би више волели да су могли да рестаурирају Југославију под династијом Карађорђевића. Али, у земљи која — за разлику од Грчке — није била од тако виталне важности за британске интересе, нити је могла да испољи такву моћ каква је Британији била потребна, постављало се само једно, релативно просто питање: „ко убија највише Немаца2“ Пошто је, одговор, очигледно био: „Тито“, и пошто је пред крај 1943. постало јасно да ће комунисти бити будући владаоци у Југославији, преостало им је само да се учини шта се могло и добије од Тита нешто у корист Краља Петра заузврат се одричући Михаиловића. Черчилов лични и прилично романтични ентузијазам за Тита и партизане био је кратког века (и није преживео њихов сусрет у Напуљу 1944 и Титов лет са Ви"са у Москву, потом), али британска политика није се променила. Оно што се променило, било је то да је Черчил изгледа добио од Стаљина (у „процентуалном споразуму“, октобра 1944) онај утицај на Југославију који је претходно очекивао да извуче од пријатељства с Титом. У време корушке и тршћанске кризе, маја 1945 и касније, појавиле су се, извесне противоптужбе у Вајтхолу у веви промашаја британске политике према Југославији. Али, 1948. је, чини се, успела да учврсти одлуке донете у рату и англо- југословенски односи грејаће се у том поново откривеном одсјају и у следеће три декаде...

9 Историчаре данас веома копка улога СОЕ (обавештајне британске службе) у Каиру током другог светског рата, односно могући совјетски утицај на Дикина и Меклејна, а посредно, и на Черчила2

— Бил Дикин и Фицрој Меклејн очито су имали изузетно важну улогу у британској одлуци да пружи искључиво подршку партизанима и принуди краља Петра да се одрекне Михаиловића. Не само да је њихово сведочанство из прве руке о збивањима у Југославији било "пресудно, већ су они, за разлику од британских официра који су били са Михаиловићевим снагама имали лични приступ Премијеру и готове политичке препоруке. Идеја да су они били под совјетским упливом је смешна. Они су били под утиском онога што су видели и искусили у Југославији. Како по борбеној спремности и херојству, тако и по начину на који су презентирали доказе чет-

занске вође испољиле су довољно вештине да придобију као важне сведоке у своју корист и Дикина и Мек Лејна! ___ У каирском штабу СОЕ, пак, заиста је постојала про-партизанска завера чији је део био идеолошко лево крило. Али, постојала је и још моћнија промихаиловићевска завера у главној лондонској централи СОЕ у Лондону! Припадник СОЕ који је, можда, био совјетски агент (он је доиста био комуниста) Џејмс Клагман, није ни био у позицији да утиче на било који начин на ту политику: СОЕ није креирала политику британске владе, већ ју је извршавала!

Конфедерална Југославија: фифти-фифти

:Ф Познато нам је да сте управо

| предузели нека нова истраживања

ратних британско-југословенских од-

носа, за која сте, кажу, добили на располагање и увид у “top secret“ документе. Реците нам, о којим се питањима, заправо, ради2 — Моје истраживање „официјелне историје“ улоге СОЕ у Југославији почело је у пролеће 1988. То значи да ми је пружена привилегија увида у иначе тајни архив СОЕ, а од стране британске владе. Евентуална књига биће пречишћена за штампу од стране владиног кабинета, али интерпретације које ће она понудити биће моје властите. Сачувана СОЕ документација је далеко обимнија него што се уопште дало замислити. Такође крајње је и несређена. После две и по године истраживања нисам нашао скоро ништа што би подржало теорије завере које су тренутно у моди. Моје најзначајније откриће тиче се датирања и природе ангажмана СОБЕ

у корист Драже Михаиловића. На-.

супрот устаљеном веровању, СОЕ се није сматрала обавезном да пружи заштиту Михаиловићу све до средине 1942. Пре тога је веома много покушавала да учврсти везе са партизанима. Када је донела одлуку да пружи помоћ и подршку Михаиловићу, у лето 1942, то је исто толико било условљено логистиком (односно, немогућношћу дугорочних ваздушних испорука) колико, рецимо, стратегијом или политиком! То значи да је Михаиловић био за СОЕ и Британце евентуални лидер југословенског покрета отпора у далеко краћем периоду него што се мислило: односно, од лета до јесени 1942. Већ почетком 1943. Британци ће дакако, поново почети да траже контакте са Титом. Друга област у којој ће моје истраживање такође изменити устаљену слику је спорно питање четничке колаборације са силама Осовине.

9 Имајући, дакле, на уму и новије историјско искуство Балкана, можете ли покушати да будете мало већи оптимиста него што сте то у недавним прогнозама испољили7 И замислити неко мирољубивије решење југословенске кризе и опстанка2

— Ја јесам оптимиста. У југословенском контексту то значи да не сматрам да је грађански рат неизбежан или чак изгледан. Југославији бих пре (као конфедерацији) дао фифти-фифти шансу да преживи! Остављајући по страни Косово, оно што је задивљујуће у читавој тој југословенској кризи, управо је чињеница да она није праћена никаквим реалним физичким насиљем. Силовит језик — да, али све док се не испољи физичка принуда, још увек постоји разлог за наду. Ако је други светски рат за Југославију био од неког трајниjer, легитимног значаја, онда је то, очито, чињеница да је учинио грађански рат незамисливим.

|ничке сарадње са силама Осовине, пар-

НЕДЕЉНА БОРБА субота-недеља 15-16. децембар 1990. страна

Tri budućnosti za Srbe

itd. djelovali u jedinstvenu hrvatsku sistemu. Uz svaku od takvih biblioteka i zbirki bilo bi korisno otvoriti i knjižaru u kojoj bi se spoecijalizirano mogle nabavljati publikacije sa čitava srpskog kulturnog prostora. Ukoliko bi SKD „Prosvjeta“ i u tom smislu usmjerila svoj razvoj, obzirom na nekretnine kojime raspolaže, moglo bi to biti vrlo produktivno i za srpsku i za hrvatsku kulturu (...).

U vrednovanju srpske kulturne baštine u Hrvatskoj, kao i u njezinu daljem razvoju, izuzetno je važna baština Srpske pravoslavne crkve (о)

Institut za serbistička istraživanja

Što se tiče izvorno srpskih nacionalnih institucija u znanstvenoistraživačkom radu, nema razloga ne podržati inicijativu SKD „Prosvjeta“ da se u njezinu sastavu utemeclji multidisciplinarni institut za serbistička istraživanja, koji bi svoje radne jedinice, pored Zagreba, mogao imati još u tri ili četiri grada, u skladu s kulturnim pojasevima unutar kojih je disperizirana srpska populacija u Hrvatskoj. Međutim, ni taj institut ne bi smio biti etnički „čist“, kao što to ne bi smjele biti ni znanstvenoistraživačke institucije s hrvatskom atribucijom. Uostalom, pametan i obrazovan Hrvat mnogo više može učiniti u istraživanjima povijesne ili kulturne baštine Srba u Hrvatskoj nego manje pametan i manje obrazovan Srbin, ukoliko se radi o tome kome dati prednost na hipotetičkom natječaju u „Prosvjetinu“ institutu, a isto mora vrijediti i za sve natječaje s obrnutim pretpostavkama, tj. kada se Srbin i Hrvat natječu u nekoj instituciji s hrvatskom atribucijom. Druga institucija već je apostrofirana, a to je (uvjetno) Dokumentacijsko-istraživački centar Srpske pravoslavne crkve u Zagrebu, koji bi isto tako trebalo imati svoje radne jedinice u mjestima gdje se nalaze muzejske zbirke, a to su, koliko znam, Pakrac, Karlovac, Zadar i Dubrovnik. .

Pri Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti djeluje Koordinacijski odbor za proučavanje povijesti i kulture srpskog naroda u Hrvatskoj, koji objavljuje i „Zbornik radova...“, kao godišnjak. Jasno je da više nema nikakve potrebe da nastavi djelovati kao koordinacijski odbor, ali bi bilo sasvim opravdano da nastavi djelovati kao jedan od is|traživačkih „centara“ na ovom području, s izuzetnim prestižom (...)

Mislim da su odgojno najlošije rješenje zajedničke osnovne škole s narodnosno razdvojenim razredima i da takvo rješenje ne odgovara ni Hrvatima ni Srbima jer i u jednih i u drugih snažno potencira segregacionističku svijest. Ako je podjele nemoguće izbjeći zbog bilo kakva razloga koji ugrožava samu humanističku bit odgoja i obrazovanja u osnovnim školama, bolje je stvarati hrvatske i srpske osnovne škole, koje će isto tako biti obavezne držati nastavu s interkulturalističkom inspiracijom.

Kada je riječ o privatnim školama, osnovnim i srednjim, hrvatskim, srpskim, miješanim ili nekakvim drugim, valja podržati ideje o njihovu ozakonjivanju, ali i ideje da država što je moguće jasnije propiše pedagoške standarde kojih se osnivači moraju pridržavati, sa što je moguće više „prostora“ za učinke iznad tih standarda.

Privatna srednja škola

Srbima u Hrvatskoj je nužan jedan elitni, privatni zavod, na srednjoškolskoj razini, tipa koledža, kojem bi najprimjerenije ime bilo Gimnazija „Dositej Obradović“ u Zagrebu. Njegovo odgojnoobrazovno „profiliranje“ bilo bi lingvističko-kulturološko, a svjetonazorska inspiracija u čitavom nastavnom planu i programu bile bi ideje koje su prethodno izložene u vezi s prijedlogom nastavnog predmeta „Civilizacije i kulture Srednje i Jugoistočne Evrope“, u širem smislu, a u užem smislu srpsko-hrvatska /hrvatsko-srpska civilizacijska i kulturna komparatistika. Nastava u tom zavodu bila bi u najvećoj mjeri izborna, u skladu s nekim dobro poznatim zapadnim uzorima, s ambicijom da na srednjoškolskoj razini stvara pretpostavke za razvoj humanističke inteligencije, posebno srpska u Hrvatskoj, okrenute razvojnim izazovima 21. stoljeća u Evropi i svijetu. Njegovi bi đaci-bili obavezni učiti četiri jezika, s općom obavezom učenja staroslavenskoga

'| srpske i hrvatske ređakcije prve dvije godine i slavenosrpskoga druge dvije godine te s

mopućnošću izbora sljedeća tri između grčkoga, latinskoga, njemačkoga, talijanskoga, mađarskoga, turskoga, arapskoga i hebrejskoga, ali i engleskoga, francuskoga, i ruskoga. Dakako, ovakav zavod, koji će se mnogima učiniti utopijski i neostvarljiv, u fazama je i te kako moguće stvoriti i to u srednjoročnoj projekciji, čim budu stvorene zakonske pretpostavke. Jasno je da bi takav zavod pretpostavljao i školarine i odabir talentirane djece raznih nacionalnosti.

Mišljenja sam da Srbima u Hrvatskoj nije potrebno ревесло sveučilište, unatoč argumentu o više nego polumilijunskoj populaciji kao dovoljnoj demografskoj osnovi za njegovo utemeljenje. Neovisno o svim mogućim prigovorima, Srbi u Hrvatskoj imaju udjela u nastanku i razvoju svakoga od postojećih svjetovnih sveučilišta u njezinim granicama i jedino je relevantno.pitanje u vezi s mogućnostima stvaranja novih katedri i specijalnih programa postdiplomskih studija koji su u interesu i Hrvata i Srba u Hrvatskoj (...)

Sa stajališta mogućih državnih obaveza, opravdano je pokrenuti jedan nezavisni dnevni srpski list, štampan i ćirilicom i latinicom u istom izdanju, koji bi država inicijalno podržala s osnivačkim kapitalom, a koji bi se potom razvijao u tržišnim uvjetima, optimalno, kao dioničko društvo s odlučujućim utjecajem novinara, a u krajnjoj liniji kao glasilo Srpskog kulturnog saveza u Hrvatskoj. Sve druge srpske inicijative u novinarstvu, kao i one srpsko-hrvatske ili hrvatsko-srpske, država može (inicijalno) pomagati s određenim zakonskim olakšicama, u rjeđim slučajevima i izravno financijski. Produktivnije bi bilo ako bi država stimulirala i postojeće velike novinsko-izdavačke kuće da objavljuju publikacije (dnevne, tjedne ili periodične) koje bi izravnije „pokrivale“ i ove potrebe.

Koje i kakve časopise bi valjalo pokrenuti, kao i u kojem smislu bi se djelimično mogla prilagoditi uređivačka politika postojećih, jasno je iz prethodnih dijelova teksta.

Lokalne i regionalne radijske i televizijske programe na svim programskim područjima valja prije svega što je moguće više demokratizirati i učiniti u punoj mjeri interkulturalistički odgovornima sa stajališta udovoljavanja i hrvatskim i srpskim interesima, u različitim svjetonazornim izborima (...)

Na razini Hrvatskoga radija i Hrvatske televizije nužno je djelovanje savjeta za srpske programe, s pravom određenog utjecanja na programsku i kadrovsku politiku, kao i izravnoga komuniciranja s redakcijama pojedinih radijskih i televizijskih programa пе svojih oblasti. U sadašnjim uvjetima ipak nema razloga za stvaranje posebnih srpskib redakcija na pojedinim radijskim ili televizijskim programima Hrvatskoga radija i Hrvatske televizije.

Jedino ne bi trebalo isključiti mogućnost osnivanja posebnog i radijskog i televizijskog srpskog kulturnog programa.

. SVE Privatne srpske medijske inicijative u načelu trebaju zakonski biti regulirane kao i sve ostale.

Za osnivanje Srpske banke

Nužno je obnoviti sve one srpske nacionalne institucije u privredi Hrvatske, koje su imale tako značajne udijele i u modernizaciji DrVAIVKODA društva i u integraciji srpske nacije u Hrvatskoj. To se prije svega odnosi na Srpsku banku (osnovanu u Zagrebu 1895. godine), Privrednik i Savez srpskih zemljoradničkih zadruga (osnovane ı Zagrebu 1897. podine). Sve ove, kao i više drugih privrednih institucija, koje godinama uspješno posluju, osiguravajući i znatna sredstva za kulturne inicijative i projekte i srpske i hrvatske, prestaju s radom najprije 1941. godine, a potom definitivno poslije 1945. godine, s temeljnim sociopolitičkim i socioekonomskim promjenama u Hrvatskoj i Jugoslaviji.

Nasušna je potreba razvoja hrvatske privrede razvoj poduzetništva u maloj privredi, a obnovljeni Privrednik bi u tom smislu mogao imat dragocjen poticajni učinak u mnoštvu vidova, obzirom na svoju izuzetnu bogatu tradiciju.

Nasušna je potreba razvoja hrvatske privrede i razvoja poljoprivrede, posebno poljoprivrednog, zadrugarstva, a obnovljeni Savez srpskih zemljoradničkih zadruga išto bi tako mogao biti krajnje produktivan činilac u novim, tržišnim uvjetima. Goleme zemljišne površine u krajevima naseljenim pretežno ili znatnim dijelom srpskim stanovništvom izvan su bilo kakve proizvodnje, izvan bilo kakva kultiviranja. Zadružno, tržišno udruživanje i u proizvodnji i u plasmanu, samo u suradnji s Privrednikom i Srpskom bankom, o drugim činiocima ekonomske politike u Hrvatskoj ili izvan Hrvatske da ne govorimo, osiguralo bi znatno oživljavanje ruralnih ambijenata, humanizaciju životnih uvjeta u nji-

ma, s tim u vezi i razvoj djelatnosti Srpskoga kola, Srpskoga kulturnog saveza i drugih

inicijativa.

Radne i poduzetničke potrebe, kao i radni i poduzetnički mentalitet u čitavu hrvatskom društvu neizbježno će pretvarati nacionalne i kulturne razlike u činioce suradnje, interesnog povezivanja i u kulturi i u privredi i u politici.

Kumulacijom financijskih sredstava iz poduzetničkih srpskih izvora, privatnih i zadružnih, individualnih i kolektivnih, moguće je oživjeti bar neke od nekoć moćnih zadužbina, kao trajnog izvora financiranja inicijativa i projekata u kulturi, a moguće je stvoriti i Centralni fond srpske kulturne autonomije u Hrvatskoj, o čijem bi korištenju odlučivalo Srpsko nacionalno vijeće u Hrvatskoj (alternativno: Vijeće Srba u Hrvatskoj) na prijedlog središnjeg tijela Srpskog kulturnog saveza. Dakle, otvorene su najrazličitije mogućnosti. Najvažnije je raditi — što kreativnije i što poduzetnije. Time će se najviše koristiti i srpskom rodu i hrvatskoj domovini, a ponajviše ljudskim i građanskim potrebama u svijetu koji se sve brže mijenja u najneposrednijem susjedstvu. U tome je najdublji smisao i personalne i kulturne autonomije Srba u Hrvatskoj.

Dr Milardović: Zasebne srpske škole, novine, radio, TV...

Kulturna autonomija je pravo manjinske etničke grupe na izržavanje posebnosti i raznolikosti u multietničkoj /kulturnoj zajednici. Ta se autonomije izražava u mreži kul-