Borba, 20. 04. 1991., S. 21
%-
JE | MEĐUNARODNO OKRUŽENJE: Studenti kod Tera-
» , demokrati2.5УПП ПУОЈ{ ı je bilo ono i: bila osnovOxkoji su se ta-
il:ličita i svetbodine već se ilalizma. Ova ao što je ona )jutoritarnosti sad potpuna steđena je na ва autoritar5 сети se ne sie tog sloma doblici mešos postoje u ostoji. jedna пвопајпота |таветантти u ismtalne državokova, malo Gq prosto pot»f1nosti protiv 9ili pobunili cost kao Os-
qatko trajao, Htimizacije i ili na teror.
и
ZADA: Studenti na putu ka starom Beogradu
INSTRRCIJE
Kad vlast naterate da primeni teror, makar on bio i selektivan, makar on izabrao jednu grupu kao egzemplarni primer kojim treba dokazati šta se sme, a šta se ne sme, a mi smo upravo bili ta grupa koja je izabrana da bi se pokazalo šta se u jednom društvu sme, a šta ne sme — ta vlast se demistifikuje i delegitimira. I to jesu određeni istorijski rezultati: tražili smo da se demistifikuje jedna ideologija, da se demistifikuje ideologija samoupravljanja sa stanovišta onih elemenata ljudskih građanskih prava bez kojih se ne može zamisliti normalno građansko društvo. Naravno, tada nismo tražili višepartijski sistem, jer on realno tada u uslovima delovanja globalnog svetskog sistema realsocijalističkih zemalja nije ni bio moguć.
I 1968. godina je dala, što nije dovoljno istraženo, jednu generaciju koja je počela drugačije da misli, koja se kritički postavila prema svetu u kojem se živi i kojom se, bez obzira na sve torture koje je preživljavala, nije više dalo manipulisati, koja je, drugim rečima, pročitala realnost u kojoj živi. Generacija pobunjenika iz 1991. godine je generacija koja vrlo dobro vidi sve granice realnosti u kojoj živimo. Niko ovde iie negira da su napravljeni izvesni pomaci. Međutim, ti pomaci su do te mere mali da pred sobom imamo jedan
od najvećih društvenih problema; mladost koja ne može da nađe mesto pod suncem. Mi imamo još uvek jedno društvo koje im nije dalo prostor za delovanje. I to može da bude jedna od izgubljenih generacija ukoliko njeni zahtevi ne budu realizovani. Mi još uvek imamo sistem u kojem ne postoji mogućnost za efikasnu kontrolu izvršne vlasti, jer postoji monopol jedne vladaјчсе stranke.
Trivo Inđić:
Ono što je isto za 1968. i 1991. godinu jeste panika sile ili arogancija vlasti, koja se suočava sa izazovima svojih podanika. Meni se čini da mi nismo daleko domakli u odnosu na 1968. godinu. Ako smo 1968. imali kulminaciju jedne realsocijalističke političke kulture, mislim da je i danas ta kultura pristuna u mnogo čemu. I podsetio bih vas na to da su 1991. godine ministri srpske vlade pozivali na obračun, naročito ministar Matković. Zatim, podsećam na to da je predsednik srpske vlade, Zelenović govorio 16. marta da demonstracije nisu primerene demokratskoj Srbiji i da takozvana trogodišnja borba za demokratiju ubuduće treba da se nastavi isključivo u parlamentu, a ne u prepucavanjima na ulicama. Dakle, imate onaj isti model koji je bio prisutan i 1968. godine, kada se smatralo
_ da su institucije ono mesto gde se jedi-
no mogu rešavati problemi.
Dakle, demokratija se redukuje na parlamentarizam, kakav je takav je, jer i onda smo imali neki privid parlamentarizma. I smatra se da se nikakav mogući dijalog van parlamenta ne može postaviti kao zahtev.
Dakle, ova inercija institucija traje, i to je ono što mene dovodi u situaciju da verujem da će još uvek i dalje biti studentskih nemira i drugih socijalnih pokreta kod nas. Jer ništa se nije promenilo, rekao bih, u jugockonosmkom okruženju, u socijalnim zahtevima koje su kontestatori, koje su, dakle, oni koji su se pobunili protiv statusa podanika postavili na dnevni red. Srbija je i da-
„nas jedna zemlja relativno osiromaše-
na, u jednom šoku od ekonomske krize, sa opadanjem te industrijske proiz-
. vodnje, sa porastom broja nezaposle-
nih i porastom socijalne nesigurnsoti џорзте. _
I ono što mi se čini značajnim jeste da i 1968. i 1991. godine socijalni zahtevei postoje kod studenata. Ranije se vikalo „Dole crvena buržoazija“. Danas se poziva milicija da ide na Đedinje.(...)
Taj takozvani nadpolitički ili vanpolitički karakter demonstracija iz 1991. godine meni je lično sumnjiv. U nekim momentima takozvanog srbovanja i nacionalne euforije, koji su bili prisutni kod jednog dela učesnika, vidljiva je regresija u odnosu na političku
· kulturu koju smo imali 1968. godine
kod studenata. Ta regresija u političkom obrazovanju i političkoj kulturi posledica je činjenice da su one generacije koje su sedamdesetih godina ušle u obrazovni sistem, i osamdesetih godina, bile izložene jednom duhovnom teroru usmerenogZ obrazovanja i potiskivanja humanističkih predmeta iz 05novnog, srednjeg i visokog obrazovanja, uvođenjem takozvanog marksizma i samoupravljanja kao obaveznih predmeta, te drugim restrikcijama u oblasti intelektualnog i kulturnog života.
Danas je sigurno isto tako studentski svet izložen nekim vidovima manipulacije kao i onaj od 1968. godine. Ali ono što bih još dodao, kada je reč o razlici u političkoj kulturi mladih ljudi onda i danas, jeste da je jedna ideja kombinacije nacional-demokratskih ako se tako može reći — sadržaja i relikta konzumističkog društva uslovila i to da je oštrica radikalnosti 1991. godine bila nešto manja, da je ona suzila optiku kod mlađe generacije.
Ljubomir Tadić:
Beograd je, po mom mišljenju, grad koji odlikuje istorijska inicijativa. Ja mislim da nema ni jednog mesta u zemlji koje se odlikuje takvom istorijskom inicijativom. Ona nije bogomdana, niti je nekakva stvar koja je pala s neba, nego je rezultat jednog istorijskog kretanja. Ta istorijska inicijativa, pod tim podrazumevam jedan demokratski senzibilitet koji ima vrlo jasne karakteristike libertetske spontanosti,
došla je do izražaja i 1968. i 1991. godine, bez obzira na mnoge razlike u po-
SUBOTA-NEDELJA, 20-21. APRIL 1991. GODINE. ЖЕ
gledu karaktera i Jednih i drugih studentskih demonstracija.
Eksplozija studentskih događaja, koji su se desili posle partijskih demonstracija 9. marta, pokazuje da tu postoji rezervna demokratska energija, koja nije bila ranije prepoznata niti priznavana. Naprotiv, Srbija je bila stavljena od vladajućeg svetskog javnog mnjenja pod prismotru kao jedna — uz podršku dela opozicionih stranaka u Beogradu i uz jednodušnu podršku takozva·nih drugih republika i pokrajina i njihovih nacionalnih grupacija — antidemokratska sredina, boljševički i antidemokratski isključiva. I mislim da su demonstracije od 1991. godine to javno demantovale i to ne iz potrebe da dokazuju nekome nešto suprotno, nego iz unutrašnje potrebe da se suzbije i svaka vrsta te autoritarne tendencije koja je tu postojala.(...)
Mi smo neprekidno optuživani da smo prozapadni, da hoćemo da uvedemo višepartijski sistem. To se može egzaktno utvrditi.
Naše osporavanje jednog režima, koji se pozivao na marksizam direktno je izazivalo njegov žestok otpor i represalije, koje su nas koštale, znate čega su nas koštale.
Dakle, nešto nije u redu sa tom tezom da smio mi bili u okviru jedne ideologije. Ja mislim da su tu naše ideje i ideologija bili u velikoj suprotnosti. Ideja je bila kritičar ideologije. Ideologija je na strani vladajućeg sistema, i uvek je to bila.
Ja bih vas podsetio na jedan međudogađaj koji povezuje laž i batine. To je bio prvi miting koji je ispred televizije, potpuno bezrazložno, to je posle i vlada priznala, kad su se ljudi razilazili, napadnut kordonom milicije i ljudi su izbatinani. Tom prilikom su lagali: Ministarstvo unutrašnjih poslova čak i o datumu, i o mestu, i o broju povređenih, i o načinu nasrtaja na televiziju, novine, „Politika“, Televizija itd., svi su lagali o broju učesnika. Dakle, laži su bile pomešane sa batinama.
Sad se dogodilo isto. Mislim da je Dnevnik, koji je Čukić vodio prve večeri, bio toliko lažan da je predstavljao provokaciju. Drugi deo su, naravno, batine. Policija je uvek zaslužna za studentske pokrete, njoj ne treba osporavati te zasluge. Ona u celom svetu svojom brutalnošću uvek pojačanom energijom naoružava studente da istraju u svojoj borbi.
Sličnosti postoje u osećanju solidarnosti, koja je kod mladih veoma razvijena. Velika je razlika u istorijskom kontekstu. 1968. godine je izgledalo da će se socijalistički poredak učvrstiti, bez obzira na otpore koji su se pojavljivali — u Pragu, Varšavi, bilo gde, izgledalo je da on funkcioniše i da tu postoji vrednosni sistem koji njega opravdava. Sad je situacija drukčija, došlo je do naglog bankrota, ideološkog i privrednog, socijalističkih režima i odjedanput je čitava levica u svetu zbunjena. Nestao je onaj utopijski re-
NEBOJŠA POPOV: Valjalo bi podsetiti na još neke demonstracije radi celovitijeg posmatranja — a to su demonstracije 1954. godine u Beogradu, i 1959. u Zagrebu.
SVETOZAR STOJANOVIĆ: Studentske demonstracije 1991, ne odvijaju se više u uslovima komunističkog etatizma, kao celovitog sistema, nego u uslovima postko-
munizma.
ZAGORKA GOLUBOVIĆ: ! u jednom i u drugom slučaju to je bio otpor represiji i
neposredno je izazvan represijom.
MIHAJLO MARKOVIĆ: Ono što je 1968. izazvalo masovni revolt, bilo je pre svega ogorčenje zbog birokratskih privilegija. 1991. godine već se bio obavio slom re-
alnog socijalizma.
MILADIN ŽIVOTIĆ: Buntom 1968. izazvali smo proces delegitimizacije i time što
smo vlast naterali na teror.
TRIVO INĐIĆ: U nekim momentima tzv. srbovanja i nacionalne euforije koji su bili prisutni kod jednog dela učesnika 1991, vidljiva je regresija u odnosu na političku kulturu koju smo imali 1968, kod studenata.
LJUMOBIR TADIĆ: Beograd je grad koji odlikuje istorijska inicijativa. Ja mislim da nema ni jednog mesta u zemlji koje se odlikuje takvom istorijskom inicijati-
vom.
DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Ovaj studentski pokret imao je jedan direktniji motiv. On je u izvesnom smislu bio dezideologizovan u odnosu na onaj iz 1968. godine. -
Drugo što bih želeo još da kažem jeste činjenica da smo mi bili deo evropskog levog pokreta. Sa Svetom se potpuno slažem, a i za televizuju sam malopre rekao, mi smo bili deo jedne demokratske levice. I naše shvatanje samoupravljanja je bilo na liniji onih potisnutih vrednosti u socijalističkom pokretu pre ruske revolucije, mi smo hteli da obnovimo nešto od onih vrednosti koje je boljševizam katastrofalno uništavao svugde; anarhističkih, libertetskih, demokratije saveta i slično.
Dakle, mi smo bili za neke demokratske vrednosti, koje su u boljševičkom sistemu bile tako reći fizički iskorenjene i eliminisane. To je ono o čemu treba voditi računa kada se ocenjuje karakter studentskog pokreta 1968.
Dragoljub Mićunović:
Spolja gledano, postoje sličnosti. I jedni i drugi su studenti, krenulo se iz Studentskog grada, dočekani su isto tako brutalno, policijom. I ono što je tu već Jedna sadržinska sličnost, došlo je do reakcije na dva oblika brutalnosti kojima je režim, koji ima jedan kontinuitet, raspolagao. A to su laž i batine. Izgleda da je upravo batina ono sred-
· stvo koje treba da opravda laž. Vi se se-
ćate da je 1968. govoreno da jedino „Kekec“, onaj dečji list, ne laže. Sva štampa je lagala i najveći deo studentskog ogorčenja dolazio je zbog laži, koje su bile toliko uporne. Štampa je lagala bezočno. Sad se dogodilo nešto slično.
zervoar koji bi na bilo koji način sada ponovo pokretao bilo koju grupaciju.
Ovaj studentski pokret je imao jedan direktniji motiv. On je u izvesnom smislu bio dezideologiziran u odnosu na onaj iz 1968. godine. Tu su neke velike reči, veliki ideali itd. iščezli, pogotovu kad je reč o nekoj njihovoj teorijskoj elaboraciji. Ono o čemu je Triva Inđić malopre govorio, o nivou političke artikulacije tih zahteva, to sigurno stoji. Ali su sasvim drukčiji i praktični ciljevi koje je on trebalo da ostvari, oni su vrlo konkretni.
I sad ono što je važno, što ne treba smetnuti s uma, da su ove studentske demonstracije u tom sudaru uspele da ostvare te svoje zahteve, što nije bilo slučaj '68. Dakle, i da se smene direktori, i da se smeni šef policije, da se uspostavi dijalog, da se vrši istraga.
Sve to pokazuje da ta dva režima ipak, ma koliko oni imaju neke navike iste, dakle, stilove, oni.nisu u stepenu moći isti. To za mene više komično, nego neophodno, izvođenje tenkova na ulice, koje je pokvarilo nešto malo asfalta, demistifikovalo je tenkove, s njima su počela da se igraju deca kao da su na Kalemegdanu. Sledeće izvođenje tenkova ne verujem da nekoga može da uplaši. To ne znači da oni ne mogu biti upotrebljeni u vrlo opasne svrhe, ali taj prag straha koji je bio toliko suvišan i nepotreban je prekoračen i mislim da je to jedan od najvećih promaš ja koje su vlasti u tom trenutku r vile.