Borba, 20. 04. 1991., S. 26

ХЛ 'SUBOTA-NEDELJA, 20-21. APRIL 1991. GODINE ~

Ko je ubica?

Televizijske serije

Serija Dojvida Linča i Marka Frosla , Tvin Piks" srušila je mnoga pravila · 0 izgledu televizijskih serija, a da su autori pri tom poštovali aignifef 00

osobenog umetničkog roda

Saša Radojević

ilmski serijali su u doba nemog fil-

ma informisali, zabavljali, uvodili

stalne likove, stvarali umetničke zvezde, itd. Kasnije su od njih proizišli filmski žanrovi, a onu prvobitnu ulogu filmskih serijala danas su preuzele televizijske serije. Pretpostavlja se da je originalnost štetna za televizijske serije, jer one podrazumevaju „usporavanje vremena“, disperziju fabulativnih žarišta na mnoštvo paraleleniF tokova radnje. Tako se dešava da pravo vremensko trajanje radnje bude duže od vremena proteklog između dominantnih sekvenci. S druge strane, retki su iskoraci iz moralnog kodeksa. Televizijska serija je nešto poput porodičnog ognjišta, a takve stvari se po pravilu ne skrnave.Serije prikazivane na televiziji pokazuju se kao spajajući faktor u većoj meri nego što je to „kultura ručkova“. .

Televizijske serije obavezuju, ali to i nije neki problem pošto svaki deo serijala, svaki nastavak predstavlja emisiju jedinstvenosti, jedinstvenih tačaka raspoređenih u odgovarajućem prostoru. Formacije i transformacije samih ovih prostora predstavljaju topološke probleme koji teško mogu da se izraze u terminima stvaranja, početaka ili utemeljenja. Samim tim malo je važno da li se u jednom posmatranom prostoru određena emisija odvija po prvi put, ili je repriza, odnosno nastavak već poznatih elemenata. Važan je odnos prema pravilima polja u kojem su epizode raspoređene i u kojem se ponavljaju ili na-

„stavljaju autonomni život. Podrazumeva

se, naravno, da gledalac ima uvid u уодеće likove i odnose među njima što je moguće saznati i na posredan način: pomoću specijalizovane štampe, usmene predaje, romansiranih scenarija, itd.

Serija Dejvida Linča i Marka Frosta „Tvin Piks“ srušila je mnoga pravila o izgledu televizijskih serija, a da su autori pri tom poštovali dignitet tog osobenog umetničkog roda. Najpre, Dejvid Linč trenutno spada među najveće kult reditelje u svetu filma iako je do sada realizovao svega pet filmova. Linčova sklonost ka artizmu došla je do punog izražaja u njegovim filmovima „Plavi somot“ (1986) i „Divlji u srcu“ (1990), za koje je i sam pisao scenarije. Ka-

rizma koju ima taj reditelj omogućuje mu da nesputano izražava svoje estetske preokupacije. Međutim, Linč se opredelio za varijantu da sve ono što je postigao kroz ekskluzivni kanal art-bioskopa plasira i televizijskoj publici. Za tu svrhu poslužio se nešto blažom formom u kojoj su uma-

njeni prikazi seksa i nasilja iako je to glav-”

na okosnica serije: ko je seksualno zlostavljao i ubio Loru Palmer?

Osobenost radova Dejvida Linča izražava se u njegovom odnosu prema. filmskoj tradiciji. lako je prepoznatljiva ugledanje na film noar citiranje se svodi na rekonstrukciju „atmosfere“ ili, drugačije rečeno, metafizike koja vlada u jednom vanvremenskom prostoru kreiranom za Linčovo stvaranje sveta iluzija. Gradić Tvin Piks u kojem se odigrava radnja ove serije izmišljen je i lociran blizu granice SAD i Kanade. Provincija i „horizontalni gradići“ omogućili su da vreme kao da ostaje zamrznuto u pedesetim godinama. Pri tom Linč insistira na dizajnu tog vremena (ultrapas i metalizovani predmeti), a ne na omladinskom zajedništvu koje je dominantno u filmovima nostalgije koji mitsko vreme za osamdesete prepoznaju u pedesetim godinama.

Lora Palmer je tinejdžerka koju ne zanima generacijski monolit, već sve ono što je tamno, preteće, daleko od sveta realnosti. U tom smislu Linč se pokazuje kao jedan od vodećih prikazivača satanizma. Religije nema ni u naznakama iako je realizovano preko trideset epizoda serije „Tvin Piks“. Opozicija poklonicima satanističkih kultova jesu obični policajci i agent FBI, ustanove koja je omražena u policijskim filmovima poslednjih decenija. Agenti FBI, po nekakvom nepisanom pravilu, u policijskim filmovima predstavljaju puke birokrate koji smetaju policajcima dobro upoznatima sa situacijom na terenu. Međutim, opozicija policije FBI u seriji „Tvin Piks“ svodi se na to da se policajci samo iznenade kad čuju neku ekscentričnu ideju agenta FBI. ;

Кај Meklahlan tumači ulogu agenta FBI i taj glumać je već postao zaštitni znak Dejvida Linča, jer je tumačio glavne uloge u njegovim filmovima „Dina“ i „Plavi somot”“. Meklahlan ima zanemarujući broj uloga ako se uzme u obzir njegova reputacija. Do sada se kretao u krugu sajns-fikšna i detektivskih istraživanja. Kombi-

JEDINSTVEN MEDIJSKI DOŽIVLJAJ: Iz serije „Tvin Piks“

nacije koje proističu iz tih veza (detektiv, amater profesionalni detektiv, lažni de-

·tektiv, vanzemaljac koji se prerušava u

zemljanina, vanzemaljci koji dolaze u snove zemljaninu...) načinile su od Kajla Meklahlana glumca koji ima visok rejting i autonomnu poziciju nakon svega nekoliko filmova. 5 Korporativizam je poslednjih godina bio veoma zapažen u filmovima i televizijskim serijama („Zaposlena žena“, „Bejbi bum“, „Dinastija“, „Veliki“...). Ni Linč nije odoleo tom izazovu, pa je embrionalnu korporativnost sveo na mitski nivo: lokalni moćnik poput svih uzurpatora iz vesterna želi apsolutnu kontrolu nad celim gradom. Njegova izopačenost i težnja za

posedovanjem svega u direktnoj su opozi-

ciji sa „prodavanjem izvorne Amerike“ koju on nudi partnerima sa krajnjeg severa Evrope. Nekadašnja utopija (nepoznati

=

predeli Amerike) sada je postala ekološka roba koja se prodaje onima koji su tu bili -

pre svih — Vikinzima (Norvežanima i Is-|

lanđanima).

Dejvid Linč je sa serijom „Tvin Piks"

formirao distribucioni prostor za рјазта-

nje svog osobenog pogleda na svet stvara-| n nja fikcijskog materijala. U seriji „Tvin“ Piks“, kao i u većini drugih televizijskih” serija, evidentan je sličan raspored pojedinosti, sličan poredak mesta i položaja, sli--

čan odnos sa institucionalnom sredinom. .

Dovoljne su, što je paradoksalno, sasvim male razlike koje daju identitet. Te razlike su od serije „Tvin Piks“ napravile jedin-} stven medijski doživljaj, jer su „umetnici“ | na televiziji najčešće smešteni u rezervate, | a ovom serijom je dokazano da je moguće” osvojiti i najjaču tvrđavu — industrijsku, proizvodnju televizijskih serija u kojima je” duh sistematski proganjan. ту

њи с арене виа виа

»

8

и 9

Ljudi posebnog Кома

Književni podlistak

Godina 1948. našim je komunisfima postavila jedno prosto i opako pitanje: Šta је VaŽnife, vernost ideji, I|/ vernost vlasti?

Or aaa

Piše: Milovan Danojlić

va svedočanstva o Golom Otoku — Dragolju-

ba Jovanovića i Dragoslava Mihailovića — na

oko 1.500 stranica (izdavači Rad i Politika), osvetljavaju ovaj predmet iz različitih uglova, i jače nego ikad dosad. 1 evo, što se više i slobodnije piše, začetnici zla kao da bivaju prikriveniji. Koliko je ljudi postradalo za trajanja ove surove partijske čistke? Mihailović pretpostavlja da ih je ubijeno i umrlo oko 7.000. On se obratio sadašnjem ministru unutrašnjih poslova da mu omogući uvid u arhive Udbe, ali odgovor nije dobio. Naši ministri, a pogotovo ministri tog resora, još nisu spremni na polaganje računa pred javnošću.

Mogućno je da su mnogi dosijei u međuvremenu uništeni. Najzad, vrana vrani oči ne vadi.Jovanović, u Muzeju živih ljudi, priča lično iskustvo. Mihailović, u Golom otoku, nastoji da sklopi objektivnu, nadličnu optužnicu, na osnovu tuđih ispovesti i ukrštanja podataka prikupljanih sa raznih strana. Dok je pisao svoje dvotomno J” accuse, Jovanović nije verovao da će spis ugledati svetlost dana za njegova života, pa se držao kao očajnik koji se, pred večnošću, igra sa svojom nesrećom i sa ljudskom bedom. Mihailović je verovao da će njegova tempirana bomba eksplodirati: Književne Novine su, još pre tri—četiri godine, stisnule petlju i objavile neke odeljke knjige. Jovanović je čas gorak, čas duhovit, i uvek slovenski sentimentalan. Mihailović: savestan književni istraživač. Jovanović pre svega veruje sebi; Mihailović se uzdržava od ličnih procena i sudova, a tuđe iskaze uporno proverava i upoređuje. Jovanović je ostao komunista, i rusofil; Mihailović ima jedino snage da se divi jednom od neizlečivih, Nikoli Nikoliću, dok sebe i svoja uverenja više ne uzima odveć ozbiljno. Ukratko: jedan pravi, i jedan ohlađeni komunista, pričaju kako su postradali od nekih drugih, čvršćih, nepokolebljivijih saboraca; oni koji su, u određenim okolnostima, poklekli, pokazavši izvesne ljudske slabosti, slikaju drugove koji takvih slabosti nisu imali. |

Dragoljub Jovanović — nikako ne brkati s imenjakom i prezimenjakom, šefom levih zemljoradnika koji je, jednim delom u isto vreme, odležao devetogodišnju robiju, i ostavio iza sebe izvrsne političke portrete pod naslovom {judi, ljudi — ovaj, golootočki Jovanović jes'te predratni generalštabni oficir, učesnik puča od 27. marta, nemački ratni zarobljenik, uključen u Titovu armiju odmah po svršetku rata, predavač u vojnim školama, brat Žikice Jovanovića—Španca, čovek koji je 1948. odbio da za jednu noć okrene ćurak naopako. Pronicljivost i dar kritičkog prosuđivanja njega su i pre 1948. dosta dobro služili, ali mu nisu zadavali nerešive teškoće. Da nije bilo 1948. sudar između zvanične istine i savesti nikad se ne bi toliko zaoštrio, i potpukovnik bi završio kao svojeglavi penzioner sklon pričanju

antirežimskih šala. Godina 1948. našim je komunisti- | ma postavila jedno prosto.i opako pitanje: šta je važni- | je, vernost ideji, ili vernost vlasti? Naivni, ili:oni kojisu | pogrešno procehili ko će biti pobednik, opredelili su se |za ideju i krenuli putem stradanja; oni koji su izabrali | zemaljsko carstvo raskrstili su, za sva vremena, за | svim idealima; ovaj trenutak ima mnogo više milosti | prema njihovim žrtvama, nego prema njima.

A da su i jedni i drugi bili komunisti, u ro nema nikakve sumnje; komunisti kao tamničari, i komunisti kao utamničeni, pokazali su neke prvorazredne ljudske vrline, i ne manje poroke. Nigde toliko prevrtlji- | vosti, ali, isto tako, i doslednosti; toliko cinizma, i pro- || stodušnosti; nepoštenja, kao i časnosti. Čovek ne može | a da se ne seti Kobine reči o ljudima posebnog kova: ono što je najbolje, i ono što je najgore u čoveku, nigde || u našem veku nije tako tesno susedovalo, niti se toliko | razotkrilo, kao kod njih. Nezreli bogomrsci su bili oš- | tro kažnjeni za gordi izazov upućen nebu; pokazalo se, || po ko zna koji put, da čovek koji ne priznaje nikakvog | zakona iznad sebe samog, neizbežno završava u zluiu | bespuću. |

odine 1948. preko noći, crno je postalo belo, a |

belo crno. Istinske markiste to nije smelo zbu- |

niti, pošto je, prema njihovoj viziji istorijskihi || bioloških procesa, sve u svakom času mogućno; najlu- | đa iznenađenja su jedina zakonitost dijalektike. Vera u | Staljina je, dugo, služila osvajanju i očuvanju vlasti, a ||| onda je ta ista vera postala prepreka u ispunjavanju ci- || lja. Potom se pristalo na misao da Zapad možda i nije ||| · onako crn kako je predstavljan u dotadašnjim priruč- | nicima. Izmišljen je originalni put u socijalizam, godi- || nama je hvaljeno samoupravljanje da se na kraju од- || baci kao da ga nikad nije bilo, o višepartijskoj demok- || ratiji nije se smelo govoriti da se na kraju i ta strahota |ii prihvati, i niko se, danas, oko nas, ne stidi svih tih lagarija i vratolomnih preobražaja. Oni koji su se, do pre nekoliko.godina, zaklinjali u Tita, u samoupravljanje i || u Jugoslaviju, sad nam probiše uši sa svojim nacijama ! || demokracijama i slobodnim tržištem i liberalizmom; ||