Borba, 20. 04. 1991., S. 27

O O |

adnici tekstilne i metalske industrije najzad su iz-

gubili strpljenje. Vlada je, u poslednjem trenutku, ·

okušala da odloži njihov štrajk tvrdeći da on nije tinteresu Srbije. Tu je logiku teško objasniti. Interes Srbiine može biti ništa različito od interesa njenog stanovišštva, a osnovni interes svakog naroda, čak i srpskog, jesı da redovno jede. Izgladneli radnici se, dakle, nisu više cogli upuštati u skolastičke diskusije o večnosti i šta je n nje. Carstvo nebesko, valjda.Budući da sam se, u bližoj oošlosti, čudio njihovom strpljenju, držeći da je ono preRialo preko granice mazohizma, interesovalo me je da iz»đem onaj psihološki faktor koji je odigrao ulogu inicinane varnice ovonedeljnog štrajka. Odmah sam. odbacio | desetine faktora, od Radmilovićevih novih investiciorh ciklusa suve drenovine, pa nadalje. Jer, sasvim je iziesno da radnike na ulicu nisu izveli porezi na lične doĐtke iznad dvadeset pet hiljada dinara ili činjenica da ппке пе isplaćuju novac deviznim komintentima. S dru· strane, opet, znao sam da „kvaka“ mora biti pomalo bdrealna, nešto što nema neposredne veze sa praznim imjirem. Pošto je tanjir prazan već mesecima, pa ništa. co sam već spreman da priznam neuspeh kada sam se, nmnačno, opsetio: radnike je u štrajk oterala vest da se imo piše hotelu „Hajat“. Zemlja u kojoj propada čak i hoi iz „Hajatovog“ lanca zbilja je u takvom stanju da se vin nema šta čekati. I sve nešto mislim da bi Frenk Sinatra, bda bi kojim slučajem živeo ovde, pevao u bifeu „Braniwo“ na Bajloniju, a „Roling Stonsi“ nastupali na polupisnom igralištu „Čukaričkog“. Hauard Hjuz bi prosio na razijama i povremeno milicijski sprovođen na kupanje /IMišarsku. Sergej Bupka ne bi preskočio ni tri metra. rm Besindžer bi imala celulit, a Rakel Velč bi dopala |ijge na Železnjaku. Nesreća stanuje ovde i ne treba zvoFi dva puta da bi vam širom otvorila svoja vrata.

1I šta se, konačno, dogodilo? Vlada koja je, u ponedeljak,

»-dila da nema nikakvih mogućnosti udovoljenja štrajčkim zahtevima, već je dva dana kasnije, u sredu, kada ı mašine stale, izdejstvovala da Narodna skupština prisati sve radničke uslove za dalje obnavljanje proizvod.*. Nastavlja se, dakle, „politika 9. marta“. Ova vlast neće fita učiniti dok nije na to primorana. Sa stanovišta poli»kog oportuniteta, radi se o čistom gubljenju vremena. „i, isto tako, ova vlast nije u stanju da do kraja ostane rirna ni jednom svom stavu, napuštajući ga panično čim ma, kao takva, dođe u pitanje. То je, sa stanovišta poli»ke moralnosti, sasvim samoubilački.

Pošto se sve brzo završilo interes narajcane javnosti iorao je biti nekako zadovoljen onom пакпадпот za-

:izlamom oko Đinđića. Televizija tvrdi kako je on od stra

radnika najuren iz Doma sindikata, ne stigavši da štrajSki skup zloupotrebi u stranačke ciljeve. Đinđić, razumoo, to demantuje, tvrdeći da je pet sati mirno sedeo u iorani i da su ga, dok je izlazio, organizatori zamolili da mne zadržava u holu zbog mogućeg lošeg tumačenja njeivih eventualnih kontakata sa radnicima. Opet, organiocori štrajka se do kraja slažu sa ovim tumačenjem: kažu | je Đinđić u Domu sindikata boravio samo dva sata. COčito je da ova rašomonijada oko banalnih marginaljati dokazuje kako suština uopšte nije važna, to jest, da ssama Đinđićeva pojava, bez obzira na druge okolnosti,

Ples s vukovima

Druga (TV) strana

Sve propada, nije šteta! — Vlast — Đindić u Domu sindikata — Pogranična karaula „Komunist“ i daje izlazi! — Plakali

— Dejvid Lin

Piše: Bogdam Tirnanić

morala delovati incidentalno, ovako ili nekako drugačije, sasvim svejedno. Demokratskoj stranci počinju da se, poput bumeranga, vraćaju neumereni medijski apetiti njenih čelnika: Mićunović, Đinđić i, nešto manje, Koštunica su toliko — ajmo reći — napadno prisutni u javnosti da, bez obzira na sve simpatije prema njihovoj politici, već sama njihova pojava iritira ljude, koji, znajući nešto o fizici (dva tela, dva mesta, isto vreme), podsvesno sumnjaju kako oko toga mogu biti čista posla. Od svega toga ne bi bilo ništa da se u Domu sindikata pojavio profesor Stojanović ili svetski biznismen Zečević, koji su, osim manje medijski

_eksponirani, i oni istaknuti članovi Demokratske stranke

kojima je štrajkačka materija najbliža. 4.

Sticajem okolnosti, baš sam gledao „Ples s vukovima“ (ovogodišnji dobitnik više „Oskara“) kada je objavljeno da su se predsednici Tuđman i Milošević susreli negde u pograničnoj zoni Srbije i Hrvatske. U filmu Kevina Kostnera, priča se o jednom mladom poručniku iz vremena američkog građanskog rata koji dobrovoljno odlazi da služi u

·udaljenoj karauli kako bi upoznao granicu pre nego što

njena nepatvorena divljina nestane pod točkovima civilizacije. Takvo smo shvatanje granice, valjda pod uticajem

tada popularnog vesterna, gajili u našim dečačkim dani-.

ma, a sećam se da ni naši roditelji nisu bili drugačijeg mišljenja, sašaptavajući se poverljivo kako je komšijinog sina zadesila nesreća da ga pošalju na granicu. Bilo je to u ono vreme kada su generala Grečka držala i po trojica da ne rupi preko granice.

Ali, ostavimo se lanjskih snegova. Kada sam, dakle, video Tuđmana i Miloševića u onom zamku kako, sa čašama u rukama, dok se zrake sunca prelamaju kroz svaku kapljicu pića, osmatraju raj koga se nije dotakla beda naših života, poželeh da sam opet mlad i da me zadesi ta nesreća zvana služenje na granici. Potpisao bih na doživotno. Branio bih obe strane granice — do poslednje boce rizlinga. Posle bih prešao na konjak. Hrana isključivo vojnička: srnetina, divlje svinje. Disciplina besprekorna: nikada ne bih podigao noge na one skupocene stolove dok prethodno ne skinem čizme. Ima još lepih stvari između Srba i Hrvata. Kao što je, recimo, njihova međusobna granica. Moraćemo ostati u istoj državi kako bi sačuvali tu

SUBOTA-NEDELJA, 20-21. APRIL 1991. GODINE XII

krasotu. Jedino da otkrijemo gde se ona tačno nalazi. Ako su već Milošević i Tuđman tajnoviti (nisu ni oni, što se kaže, sisali vesla), možda bi nam drugarica Jovanka mogla pomoći u naporima da se, svi đuture, dokopamo tog položaja na kome ćemo, uz malu pomoć rizlinga, najbolje služiti domovini. Sve se brinem da li je drugarica Jovanka sačuvala ključ?!

Odbijam da se izjasnim apropo Mile Štule i njenih emotivnih problema sa gospodinom predsednikom Tuđmanom. Već sam vam jednom poručio, gospodo. Ako hoćete da se pridružim građanskom ratu, moraćete pronaći bolji povod.

Nadležni skupštinski odbor predložio je da se za v.d. glavnog i odgovornog urednika informativnog televizijskog programa postavi kolega Brkić. Vest je delovala pomalo šokantno jer su mnogi pomislili da se radi o Milovanu, to jest o onom novinaru Brkiću koji se godinama kandiduje za srpskog ministra policije, budući da za taj posao poseduje enormno iskustvo — hapšen je, naime, više desetina puta. Ali, nije taj Brkić bio u pitanju. Ko zna zašto je to loše.

Reč je o Momiru Brkiću, za koga se kaže da je dosadašnji glavni i odgovorni urednik izdanja „Komunista“ za Srbiju. Vidi ti to — bio sam ubeđen da „Komunist“ više ne izlazi i da je firma koja ga je izdavala likvidirana još februara 1990. godine. Ako je Brkić dosadašnji glavni ı odgovorni urednik, onda to znači da SKJ nije „raspušten“ na 14. kongresu, nego da je, u skladu sa okolnostima, partija prešla u ilegalu, kako je to činila više puta u svojoj istoriji. Može biti, dakle, da se „Komunist“ tajno štampa u Muzeju ilegalnih partijskih štamparija i po kuririma raspačava konspirativnom članstvu. Nemam ništa protiv. Vrlo mi je simpatično sve to, pa bih voleo da i ja, ako može, dobijem neki primerak. Samo me čudi kako su se članovi onog skupštinskog odbora uopšte dosetili da za v.d. Ključnog Čoveka Informacija predlože baš dosadašnjeg urednika „Komunista“. Kako im nije pao na pamet dosadašnji urednik nečeg drugog. Recimo dosadašnji urednik „Demokratije“. Zar ı to, uostalom, nije partijski list? I to list partije čiji su članovi poslanici srpske skupštine, u kojoj, koliko znam, nema komunista.

Iz „Jutarnjeg programa“ saznajem da je Elektro—distribucija preuzela posao uklanjanja predizbornih plakata, četiri meseca posle obećanja sa najvišeg mesta da će se to odmah počistiti. Bio sam jedan od onih koji su, nemajući preča posla, tražili da se ovaj problem konačno reši. Sada mi je žao. Navikao sam se. Ne znam kako ću ubuduće, noćom, prolaziti dorćolskim sokacima bez slika Pere Džadžića (kandidat SPS-a, poražen od Koštunice) kao orijentira koji su me sigurno vodili kući. Štaviše, uhvatio sam sebe kako i danju špartam istim sokacima, obilazeći plakate. Oni su postali objekti specifičnog konceptualizma, neka vrsta novog zidnog slikarstva, koja je, za kratko vreme, gotovo potisnula grafite. Tako, ovde na Dorćolu, imamo prvo Peru Džadžića sa naočarima a la Ruzmarin, pa onda imamo Peru Džadžića sa raznim brkovima, jednom · sasvim malim, na drugom mestu velikim, što sve, je li, govori o raznolikosti dorćolske populacije i mnoštvu ovdašnjih shvatanja primenjene ikonografije.

Umro je Dejvid Lin. Smrt je jedina sila koja mu je mogla oduzeti titulu najvećeg evropskog reditelja. Sada će gospoda koja dodeljuju „Felikse“, takozvane evropske „Oskare“, moći da odahnu, nastavljajući da se međusobno časte priznanjima za „životno delo“ bez opasnosti da će ih neko opominjati na pristojnost.

oji su 1950. mirno gledali kako im najbolji drugoviBdlaze u nedođiju, četvrt veka kasnije napisaše romase u kojima se zgroziše nad zločinima u kojima su, iko ne neposredno, a ono duhovno učestvovali. Tolika *ažljivost i prevrtljivost ne susreće se u svim epohama )iitorije. Jovanović je uhapšen 1949. i osuđen na 16 goatina robije zato što je — navodim delove iz presude »tadije Stijovića — „govorio da je radni elan naroda saга manji u odnosu na elan iz 1948“, da „kulački elesnenti u selu rastu“, da „neko po vezama dobija bolje sledovanje“, da „ne može naći butera za svoje dete“, da = „odvoze ogromne količine drva u inostranstvo“ da smatvorenici u zatvorima gladuju i da su maltretirani“, ва „ustanak u Hrvatskoj nije dizala Partija“, da „narod anrzi oficire JA“, da „ne treba Staljinu zamerati što je seestitao rođendan Kralju Petru“. Ugledni predratni ofiTir koji, 28. marta 1945. na mitingu u Beogradu, nije ojio naročito nežan ni pravičan prema predratnoj vojizi, dok je za staru vlast rekao da je bila režim „terora i ıži“, samo pet godina kasnije upoznaće pravo značesije reči ferori laž. Predratni režim svakako nije valjao, "li je za nove vlastodršce, objektivno, mogao služiti »5ao uzor poštovanja zakonitosti i slobode! Jovanovićeva ispovest poseduje izuzetnu ljudsku qoplinu. Treba reći da ta ljudskost nije najvišeg duhov300p kvaliteta; u njoj ima simpatičnog mangupluka, iuupke bezbožnosti, blažene površnosti. Sve je kod njeta prirodno: i nagoni, i poštenje, i dobrota, i solidar20ost sa onima koji pate; prirodnog je porekla i njego3CDp rusoOvsko uverenje da je čovek u osnovi dobar. „Ju, saobitnu ljudskost, komunistički pokret je uzdizao sa razinu nove religije. Otuda, između ostalog, dubo:a upućenost ovog pokreta na Sovjetski Savez: ruska irirodna čovečnost njima se činila pouzdanijim vodim u bolju budućnost od naučnog marksizma... Držiono se Baćuške i njegove duševne topline! A da je Ba'Paška bio kadar načiniti Gulag, u to se, ni na Zapadu, зипро nije verovalo. Svejedno da li govori o sebi ili o drugima, autor se,

згпећонсе, gotovo na svakoj stranici potvrđuje kao ko-

munista, dakako, u boljem značenju te reči: znatiželjan duh, otvoren prema životu i svetu, dečji neposredan, ljubitelj muzike, književnosti i plemenitih veština, veoma osetljiv za čari lepšeg pola, urođeno gluv za religiozna i metafizička iskustva, ali se čulom za nešto što je s tim iskustvima u dalekoj vezi, i što bi se moglo nazvati melodijom prolaznosti. Tu, luckastu, lirsku notu, u njegovu spisu oličava jedna Ptičica, koja mu pomaže da relativiše ono što doživljuje i gleda. Ovaj idealista i romantičar neprestano, na drugoj strani, među tvrđom ideološkom sabraćom, naslućuje i otkriva kriminal, izdajstvo i mutne igre, te zataškane zločine. To ide od sumnje u priču o svršetku njegova brata Žikice, do otkrića masakra na Kočevskom Bogu, što mu ga u Staroj Gradišci — to jest kasnije — poverava Ljutko Jocin. Prosto. da poverujete da su idealizam i cinizam, to jest, romantizam i krvološtvo, u dubokom, mističnom srodstvu! Sasvim je mogućno, stoga, da je optužnica Rezolucije Informbiroa bila tačna: sve što su ljudi posebnog kova jedni o drugima govorili uglavnom je bilo tačno, pošto zakleti lažljivci govore istinu samo onda kad se između sebe napadaju. Obračun sa neistomišljenicima, među kojima istinskih špijuna KGB nije bilo, izveden je sa surovošću koju je antikomunistička elita Srbije upoznala krajem 1944. i početkom 1945. Pisac navodi slučajeve poznatih novinara i pisaca koji su slali dostave Udbi; on im daje i imena; nije moje da njihovu bruku širim preko novina. Jovanoviću dođe u posetu drug, potpukovnik, večera i prenoći u njegovoj kući, popije čašu vina, a sutradan zapne pravo u Udbu, da ispriča šta mu je prijatelj poverio. Takvih oficira nije bilo u istoriji evropske vojske i viteštva! Saznajemo da je ministar unutrašnjih poslova, kojeg smo vidjeli na premijerama i koncertima, svojeručno šamarao uhapšenike! Ni za takve ministre moderna civilizacija ne zna.

ajveći izum naših humanista bilo je uvođenje

zatvorske samouprave, čiji je cilj bio uništavanje onih koji odbijaju da se stalno posipaju

pepelom, i gone one koji nisu revidirali. Ovu strahotu ne poznaju ni fašistički, ni staljinistički, ni ustaški zatvori. Revidirci su ponekad i ubijali onog ko im se previše opirao. Na jednom mestu čitamo: „Lepo su se čule koske kako pucaju onome na zemlji (...) Izdahnuo je u mokraći...“ Neposlušnicima se zagnjuruju glave u kiblu, ili se teraju da trče kroz stroj sa kofom izmeta o vratu. Neki se logoraši ponašaju dostojanstveno, a drugi odvratno, a zašto, to Bog sveti zna... Gledamo Ljubu Radovanovića, jednog od osnivača KPJ, kako s osmehom na licu tuca kamen. Nije li taj osmeh slutio onu višu istinu, koja patnji daje lepotu i vrednost? UĐij bandu značilo je: ubij individualnost, ubij neposlušnika, ubij slobodu! Komunistima nije padalo na um da, ubijajaući najneposlušnije, uništavaju najbolje između sebe, i da će uskoro završiti kao klasična konzervativna partija, koja će, u svopm potonuću, povući za SObom i Jugoslaviju.

Golootočki živi skeleti su, sasvim ozbiljno, pevali sledeću dečju pesmu:

Sad nad Golim Otokom Galebi ne lete, Sad na njemu rade

Druga Tita čete! ... Kukavica i podlaca ima u svim narodima i društve·nim sredinama, ali ih je među komunistima, izgleda, bilo natprosečno mnogo. Zlikovci iz Nove Gradiške, Bileće, ili sa Golog Otoka, svakako nisu pomišljali da će im, jednoga dana, još za njihova života, imena stajati u ovakvim, crnim knjigama; da su na to pomislili, verovatno bi se uzdržali od nekih postupaka. To su zakoni ljudske kratkovidosti, čije su žrtve naročito bili oni koji su, sredinom veka, poverovali da carstvo neslobode i ćutnje ima potrajati barem hiljadu godina... Muzej živih ljudi je saga o naraštaju koji je, bez Boga i protiv Boga, hteo da na zemlji napravi Raj. Umesto Raja izgrađen je najpre Goli otok, a onda sve ovo lažljivo i podlo što se i danas, svud oko nas, u nešto ublaženom obliku, održava.