Borba, 19. 03. 1993., S. 10
ПОКОМЕНТАРИ
Јужба приватна промоција јавна
Војислава Вигњевић
Док су новинари пре два дана очекивали да ће им председник Административне комисије Савезне Скупштине Александар Стефановић, иначе члан Српске радикалне странке, говорити о томе шта је било на дневном реду овог радног тела, он их је дочекао са кривичним пријавама које је поднео против бившег премијера Милана Панића и његовог бившег министра Миодрага Перишића. Они су, тврди Стефановић, извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја јер су „неовлашћено трошили државне паре о чему је јавност благовремено обавештена“.
У пријавама поднетим окружном јавном тужиоцу Стефановић Панића терети за око 30,5 милиона динара а Перишића за нешто више
од 7 милиона динара. Новац је утрошен, према _
налазима до којих је — како је новинарима рекао — дошао сам, на пријеме, коктеле, банкете, фотографије и четири филма снимљена за предизборну Панићеву кампању.
Тек су на крају ове одиста неуобичајене-прес конференције новинари схватили у чему је ствар: човек је искористио функцију председника Административне комисије рекламирајући своју, како се испоставило, приватну кривичну пријаву против Панића и Перишића. А могао је Стефановић у „миру и тишини“ пресавити лист хартије и упутити га тужиоцу. Као и сваки други грађанин СРЈ.
Новинарима је поменута седница Административне комисије најављена без дневног реда, а дан раније и заказана конференција за штампу. Стефановић је иначе уверавао извештаче који су негодовали што су дуго чекали на прес конференцију да седница није била затворена. Али важније од овог „детаља“ јесте збрка коју је председник својим контрадикторним тврдњама на самој конференцији изазвао.
Прво је тврдио да су чланови Комисије чак гласањем одлучили да он поднесе поменуте кривичне пријаве, да би потом рекао како су се чланови сагласили, да пошто комисија за овако нешто није надлежна, он у њено име поднесе пријаве,
Очито, Стефановић је желео да покаже да иза његове пријаве стоји скупштинска Административна комисија. Ипак, на унакрсна новинарска питања морао је децидно да одговори да је као физичко (а не правно) лице поднео пријаве. И да је како је уверавао извештаче, за овакав потез добио сагласност чланова Комисије. Тај папир о сагласности Комисије да њихов председник покрене поступак против бившег премијера и министра, новинари нису добили. А добили су „винску карту“, тј. ценовник „ића и пића“ које је Панић како је „пресудитељски“ тврдио Стефановић, неовлашћено потрошио.
Упућени тврде да је Стефановић само добро испунио „домаћи задатак“ који му је поставио шеф странке В. Шешељ. Радикали су, наиме,
тражили (што је председник Већа грађана Р.
Божовић „прогурао“ на прошлој седници) да се утврди кривична одговорност бившег пре-
- мијера.
Увидом у пословничка правила види се шта је делокруг рада Амдинистативне комисије од прописа за остваривање права и дужности посланика и статуса изабраних функционера, до обезбеђења средстава у савезном буџету. Било би нормално да, уколико посланичка већина доиста сматра да су бивши премијер и његов тим прекорачили законска овлашћења, парламент оснује анкетни одбор — а не да се тим питањем бави председник Администативне комисије као — физичко лице.
Наравно, примена ових одредби у Скупштини подразумева један (пред)услов: да парламент није: ничија „прћија“. Ни CrparagKaj HM PHUIBJIV JT
"Протекторат за Косово _
Милош Антић
Министар одбране Републике Србије Марко Неговановић са сарадницима боравио је ових дана, како је званично саопштено, у радној посети органима одбране и другим органима Покрајине Косово и Метохије.
Према ономе што је саопштено, једна од тема разговора са свим субјектима са којима се министар Неговановић сусрео (а водио је разговоре са руководством Приштине, радницима Управе за одбрану Приштине, затим са начелником косовског округа Милошем Симовићем, старешинама Приштинског корпуса Војске Југославије, командантом Војног округа генералом Слободаном Бојићем и командантом Посебне јединице МУП-а Србије Светиславом Ђурђевићем) била је актуелна политичко-безбедносна ситуација у покрајини, као и остваривање заједничких активности свих одбрамбених субјеката у одбрамбеним припремама у целини.
Републичка власт не крије, већ, напротив, свакодневно истиче у први план, да не намерава да јој се на нестабилном подручју Косова и Метохије догоди било какво изненађење. Надлежни органи за одбрану, како они војни тако и полицијски, не само што су физички присутни на Космету, него својим редовним активностима стављају на знање да неће дозволити мењање граница и нарушавање јединства земље. Није, стога, никаква тајна да су војне и полицијске снаге Југославије, односно они њихови делови стационирани на Космету, међу најелитнијима и најоспособљенијима, као и најопремљенијима савременом техником, средствима и наоружањем.
Хроничари косметске збиље последњу посе-
ту српског министра одбране стављају у кон- ·
текст најновије међународне офанзиве лидера албанске политичке алтернативе. Ибрахим Ругова на путовањима по свету сада мање помиње суверено Косово и његову сецесију, а више се залаже за довођење трупа Уједињених нација на Космет и успостављање међународног протектората над Косовом. Ругова и његови следбеници од међународне заједнице траже да Космет издвоји из надлежности Србије: и југославије и ставе га под јурисдикцију међународне заједнице. Албанска страна је проценила да је то најбржи пут да стигне до коначног циља, а међународне факторе призива у помоћ тврдњама да се над „Албанцима спроводи геноцид“ и да „Балкану, Европи и свету прети рат, који србо-југословенска војска и полиција желе да изазову на Косову“. Због тога се позива Савет безбедности УН да пошаље своје трупе и трупе НАТО пакта на Космет, јер „само тако се може предупредити конфликт“.
·_ У функцији председника илегалне Републике Косово Ибрахим Ругова је на последњем подужем путу од Америке, преко Француске, Италије и Ватикана, упорно захтевао да се прихвати његов мировни план од 10 тачака у коме су прва два захтева — довођење страних трупа на Космет и завођење међународног протектората над Косовом. Интересантно је рећи да иза овог плана не стоји одлука ниједног илегалног албанског форума са Космета, какве, рецимо, постоје за тражење независног и сувереног Косова. На основу чије одлуке је дошло до промене захтева, није објашњено ни косметској албанској јавности, ни шире.
ПОДУ
'
БОРБА ПЕТАК 19. 3. 1993.
ПОВОДОМ УКИДАЊА ВИШЕ ШКОЛЕ ЗА СОЦИЈАЛНЕ РАДНИКЕ
Неразумна одлука
Већ неколико година, тачније од 1990. траје агонија Више школе за социјлне раднике у Београду, једине више школе за образовање социјалних радника на подручју Србије и Црне Горе, да би задњом Одлуком Министарства за просвету Србије о просторном распореду и структури виших школа у Србији (Сл. гласник бр. 7/25. јануар, 1993.) била дефинитивно избрисана са листе виших школа, што ће рећи да је укинута.
Да ли је поменута одлука оправдана и разумна2 Апсолутно не, јер има много разлога који сугеришу сасвим другачији приступ и другачији однос према овом питању. Дубоко смо уверени да је одлука о укидању ове школе својеврсни апсурд, уосталом као и многи други који се одигравају данас у нашем образовању, а на које ретко ко реагује, вероватно зато што се један проблем увек односи „на неког другог“ или што је послушност односно покорност ауторитетима постала, на жалост, највећа вредност. Ове редове пишем као човек који је читав свој радни век (37 година рада) провео бавећи се социјалним проблемима, истраживањима и едукацијом кадрова у установама социјалне заштите, па се осећам позваним да на овај начин изразим свој дубок протест и упозорим нашу стручну и научну јавност да је реч о једној изузетно непромишљеној, готово скандалозној одлуци донетој ван свих логичких и реалних овоземаљских критерија. Зар данас када стање у друштву драматизује нагло сиромашење које нас као људску заједницу приближава животном минимуму, сиромаштву и глади, када са свих страна стижу захтеви за стварањем социјалне државе, када је социјални рад једна од најактуелнијих дисциплина у свету, да се код нас готово читава реформа високог школства свела на укидање Више школе за социјалне раднике. Овде је очевидно реч о инертности, можда закаснелом реаговању,
„али свакако о тоталној необа-
вештености оних који, игноришући реалност, одлучују „преко колена“ о образовању савремених стручњака. Истина је, и то овде треба рећи, да се енергичнија иницијатива за укидање ове Школе покренута 1990. године можда могла разумети јер тада није било ратних сукоба на подручју југославије, нити су социјални проблеми добијали застрашујуће размере као што је то случај сада, поготову у фсловима постојања "Факултета политичких наука и његовог смера за социјални рад и социјалну политику. Ако је дакле укидање двогодишњег образовања социјалних радника пре 3—4 године сматрано донекле оправданим, данас када се из дана у дан повећава број погинулих и рањених бораца а број избеглица достиже критичну тачку, лишавати се овог стручног профила изгледа прилично неубедљиво. Овакав у најмању руку чудан однос према свом народу и његовим тешкоћама треба озбиљно да забрине, не само професионалне раднике у службама социјалне заштите, већ и све друге грађане чије емоције, надајмо се, још нису значајније оштећене, тим више што је опште познато да су управо социјални радници са вишом спремом до садау пракси показали најбоље резултате у обављању такозваних „оперативних“ „задатака. Није без значаја и чињеница да је двогодишње образовње
<
целисходније и економичније
у време актуелне кризе. = Др Светислав ЈОВАНОВИЋ Београд, Крфека 7
ПОКЕР ЗАВРШЕН МАЧЕМ“ („БОРБА“, 13—14. МАРТА)
Апологија несиља
Формално логички и реал— политички гледано тешко је имати примједбе на резоновање господина Емила Влајкија о стању распада југословенске државе: „Моћници свијета више ништа не крију. Они су прије пет деценија направили „џентлменски споразум“ да једног дана Југославију подијеле по пола. Западна страна до Дрине, по том споразуму, припада утјецајној сфери Запада, а од Дрине бившем СССР-у, то јест његовом садашњем наследнику. Све друго је (крвави) фолклор, димна завјеса. Домаћи клеронационалистички протагонисти распада Југославије који мисле да праве хисторију тек су марионете ове операције. Она је практично завршена и потребан јој је само 1а (оисће Ппаје (завршни ударац мачем). Он ће свакако доћи, првенствено у БиХ, било у облику интервенционистичких или мировних трупа „свјетске заједнице“. Ова нијанса зависи о томе хоћемо ли се понашати као лоше или добро одгојена дјеца“. Са становишта говора који а приори одбија „тијек хисторије... унапријед одређен вишедеценијским _ споразумом великих сила“ и који памти како се и појањима с коца разбуђивало чуло што воли слободу, Влајкијево резоновање није ништа друго до апологија насиља бјелосвјетских моћника, односно кукавичлука домаћих клеронационалистичких протагониста распада Југославије. Између Сциле Интервенционистичких и Харибде мировно—колеронационалистичких трупа (у срцу Буропе“ и у зору ХХГ вијека)!), ипак ће некако проћи они народи (или бар њихови дијелови!) који, како почетком XIX вијека каза један Европљанин, не дозволе да њихова слобода умре од страха пред умирањем2! Матија МАРКОВИЋ Подгорица
„СРБИЈА УСКОРО ЕВРОПСКИ ЕЛДОРАДО" („БОРБА“, 16. МАРТА)
„Муслиманке“
У броју од 16. марта на страни 22 у чланку о приватном предузетнику Станку Куштрини, који почиње речима „Богу хвала, што смо доживели санкције“, у трећем ступцу стоји реченица „У Италији, прави хит су Куштринове секси (гумене лутке на надувавање) које је он назвао „Муслиманке“. И ни реч коментара аутора текста Зорана Лукића. И ни реч коментара уредника рубрике. Надам се да је ово само једна велика несмотреност, само један велики пропуст, јер не желим да верујем да ико у „Борби“ такав назив сматра добрим рекламним потезом или било чим другим нормалним. За трговце све може бити роба, за новине као што је „Борба“, то правило ипак не би требало да важи. Или би можда било другачије да је гу-
мену лутку назвао „Српкиња“2 _
Љубиша Рајић Београд
O Na