Borba, 20. 12. 1993., S. 17
А ОЕСЕМВАК 1993..
13
promene
imskom i socijalnom politikom, a ne kao ) sada estradom i perifernim stvarima“. „U Srbiji će sigurno biti bolje, ukoliko ove ore dobiju stranke koje su za promene“, kao je Đinđić okupljenim domaćim i stram novinarima i televizijskim ekipama. On je u podne stigao u Dušanovu 9 i glao u prostorijama Prve beogradske gimnae, na biračkom mestu broj 9, Mesna zajedca „Skadarlija“.
ı Srbiju
Po oceni predsednika SRJ, najvažnije je se na ovim prostorima sačuvaju mir, ekomski i ljudski potencijali. Predsednik Lilić, je glasao u 11 časova na ačkom mestu broj 51 u ulici Palmira Totija na Novom Beogradu.
)JISLAV KOŠTUNICA
sprobavanje lasfite snage
ograd. — Na svom biračkom mestu u )storiji osnovne škole „Skadarlija“ u Fran-. koj ulici, gde je stigao u 11,25 predsednik mokratske stranke Srbije Vojislav Koštua je izrazio nadu da će ovi izbori doneti yoljne rezultate njegovoj stranci. — Utisak koji nosim iz izborne kampanje, rošao sam, Srbiju uzduž i popreko, je da )pljačkanom i nezadovoljnom narodu dosocijalističke vlasti. Zato očekujem da će izbori doneti uspeh Demokratske stranSrbije, a oni su za nas izbori velikog iskuja i isprobavanje vlastite snage — rekao (oštunica. . 2.
5 па svojim glasačkim mesfima
VLADA PREDLOŽILA SAVEZNOJ SKUPŠTIN! ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU
„Specijalni frefman“
za strunu pomoc
Ne obazirući se na oštra upozorenja opozicije, saрегпа blada ugrađuje u zakoh amandman koji je peć Jednom u Skupštini odbijen i rok za usaglašabanje pomera sa 30. septembra "94. na Кгај оре
godine
U atmosferi iščekivanja epiloga (propalog) pokušaja opozicije saveznog parlamenta da, u predgovorima sa Radomanom Božovićem predsednikom Veća građana deblokira savezni parlament do nikoljdanskih izbora, gotovo nezapaženo je prošao jedan materijal koji je u ponedeljak, 13. decembra Vlada uputila skupštini. Reč je o Predlogu zakona o javnom informisanju koji je Kontićev kabinet utvrdio još 28. oktobra (nedelju dana pošto je Slobodan Milošević raspustio Skupštinu Srbije) a čiji je ključni član, normiranje strane pomoći domaćim glasilima i medijima, odbijen (u vidu amandmana na postojeći istoimeni zakon bivše SERJ) u parlamentu 22. septemra. Ništa od onoga na šta je tada Vlada oštro upozorena od strane opozicionih poslanika očito nije uvaženo jer je kompletan odbijeni
· amandman ugrađen i razgrađen u
pomenutom predlogu zakona. To najbolje potvrđuje član 17 koji glasi: „Osnivač, odnosno izdavač javnog glasila može za osnivanje i izdavanje javnog glasila primati finansijsku i drugu pomoć iz inostranstva po pribavljenom mišljenju saveznog ministarstva“. Pod „drugom pomoći“ podrazumevaju se materijalno-tehnička sredstva, oprema i druge stvari namenjene
tehničko-tehnološkoj · opremljenosti javnih glasila, a isto mišljenje (ministarstva) potrebno je i kada se finansijska i druga pomoć dobija od subjekta sa sedištem odnosno prebivalištem u SRJ, ako je izVor inostrani, što nije stajalo u pomenutom amandmanu, Savezno ministarstvo je dužno da osnivaču odnosno izdavaču javnog glasila dostavi (svoje) mišljenje u roku od 30 dana od podnošenja zahteva a izdavač {ga} obaveštava u roku od osam dana o primljenoj·. pomoći koju mora namenski koristiti i posebno je evidentirati. Ukoliko se pomoć primi bez pribavljenog mišljenja ministarstva, sledi novčana kazna od petostrukog do dvadesetostrukog iznosa primljene pomoći, a ako javno glasilo pomoć ne koristi namenski i posebno je ne evidentira, prekršajna kazna koja se izriče iznosi od 4,5 do 45 milijardi dinara, stoji takođe u zakonu.
Na septembarskom zasedanju poslaničke kritike vladinog rešenja kretale su se od upozorenja da se radi o pokušaju uvođenja cenzure i prelivanja strane pomoći za glasila koja nisu pod vladinom kontrolom u džepove pojedinaca i u državnu kasu. Vladi odnosno ministarstvu se ne sme dati blanko ovlašćenje da određuje ko će i
koliku pomoć dobiti, bili su kategorični opozicioni poslanici, a javnost je bila uznemirena strahom da bi se takvim potezom ugrozila nezavisna štampa i mediji, to jest
da bi se dovelo u pitanje izlaženje:
nezavisnih novina i slušanje nezavisnih radio i TV stanica. Zanimljivo je da se navedeni amandman (a sada već.deo predloga zakona koji je skupštini upućen na razmatranje i usvajanje) pojavio u vreme kada je više fondacija u svetu izrazilo spremnost da nezavisne novine i medije pomognu hartijom, opremom, kompjuterima, pa je pokušaj vlade da propisuje pomoć naišao na oštru reakciju više profesionalnih asocijacija u svetu Međunarodne federacije novinara iz Brisela i Federacije novinarskih izdavača iz Pariza. U skupštini tom prilikom „prozvani“ ministar informisanja Ignjatović nije se međutim potrudio da iznese argumentaciju u prilog: amandmana,
_ nego je, kroz ideološku tiradu ko-
ju je održao poslanicima, govorio o politički naivnima koji misle da je pomoć „neutralna“: „Da li ijedna država koja pretenduje na svoju nezavisnost i upravo je zato izložena nezapamćenoj blokadi, može dozvoliti da joj neke zemlje Zapada stvaraju svoja uporišta u sredstvima informisanja i to pružanjem navodne finansijske pomoći...“ Dotični ministar se, uz republičkog resornog kolegu Pavlovića i ovih dana uoči izbora bavio (poput drugih aktivista SPS) nezavisnim medijima dovodeći (ponovo) u sumnju njihovu patriotsku „pod-
Ministarstvo „prebrojava“ dopisnike
Novim zakonom ustanovljava se slobodan tretman unošenja strane štampe u Jugoslaviju čime se napušta raniji sistem dozvola za unošenje strane štampe. U odnosu na rad stranih dopisništava i stranih informativnih ustanova saveznom ministarstvu se daju određena nadzorna ovlašćenja, po članu 71 (neposredan uvid u prostorije, brojno stanje osoblja, obaveza dostavljanja godišnjeg izveštaja o tome, itd.). U članu 66.se kaže da savezni ministar nadležan za poslove informisanja propisuje način upisa u registar stranih informativnih ustanova, njihovih rukovodilaca i drugog osoblja. S tim u vezi u obrazloženju zakona se pored ostalog navodi da se savezni ministar ovlašćuje da donose propis kojim će se bliže razraditi izdavanje rešenja stranim dopisništvima, dopisnicima, informativnim ustanovama, njihovim rukovodiocima i osoblju, čime će se obuhvatiti pitanje podnošenja zahteva za registrovanje — pravna legitimisanost, sadržaj, pravila rada, itd...
5.
obnost“. Ipak, ni jedan a ni drugi nisu pomenuli zakonski prvenac koji je dostavljen parlamentu. Možda ne želeći neki veći publicitet, računajući da će, zakon moći da se progura „na mala vrata“, do kraja godine. Skupština naime zaseda u utorak (21. decembra) a u Vladinom dopisu se kaže da zakon treba usvojiti do 31. decembra, kada ističe rok za usaglašavanje saveznih propisa sa Ustavom. U celoj stvari međutim, nešto „ne štima“ jer je Skupštini ta ista Vlada predložila da se pomenuti rok za usaglašavanje pomeri do 30. septembra iduće godine, jer je više od trideset zakona koji uređuju druge oblasti (pored informisanja) ostalo neusaglašeno. V. Vignjević
ZAŠTO LEKARI ĆUTE
Beli manfili zuleđeni od sfrt
Bojana Popović
Nešto više od godinu dana koliko su na čelnim mestima zdravstvenih ustanova novi direktori važi — sada već — staro pravilo. Izjave za štampu daju isključivo direktori, ili , retko, sa njihovom dozvolom — neko drugi.
Ovakve odluke „proizišle“ iz „štete“ koju je štampa „aferaštvom“ nanela nekim bolnicama su razumljive ako se ima na umu da direktore imenuje Vlada Srbije ako je reč o republičkim ustanovama — i Grad — ukoliko su gradske. Lekari, koji bolesniku saopštavaju i najstrašniju istinu, prihvatili su ćutanje, pomirili se sa zabranom govora pa i razmišljanja, pristali da u sebi uguše sopstveni glas i time dokazali da je
„pucanj“ bio usmeren u pravu me-
tu. Jer armiju od nekoliko desetina hiljada ljudi kojoj narod veruje, koja je uticajna i autoritativna, trebalo je proterati iz događanja.
ta stoji iza ćutanja lekara i otkud strah među ljudima koji je gotovo nespojiv sa profesijom, objašnjavaju naši sagovornici. .
Doktorka Milena Jauković, vaskularni hirurg, koja je upravo zbog javnog obraćanja našem listu i NTV-u Studio B ostala bez posla, tvrdi da pogubnost represivnih mera još više potencira nereagovanje, lekara čime se stvara ciculus vitiosus u kome je lekar taj koji sve više pada moralno, stručno, materijalno i društveno.
— Praktično od ovih sadašnjih generacija, lekara, kaće dr Milena Jauković, gotovo ništa neće ostati pokoljenjima. Trebalo bi da se podsetimo na ne tako davni period kolektivnog, kako duha, tako „rada i dobara“, kada se podrazumevalo da i nema individualnog.
Međutim, vaš u to vreme bila je više izražena i hrabrost i individualnost kod mnogih lekara za koje se sada kaže da su istaknuta imena u našoj medinici. Istaćiću samo neka: profesore Stanoja Stefanovića, Božu Đorđevića, Savu Petkovića, Voju Stefanovića, Đanija Popovića, Papu — čija je reč imala, ne samo stručni, već i društveni značaj, a njihova kritika na račun zdravstvene politike bila je uvažavana od nadležnih organa. A šta je danas? Srednja generacija naših lekara, direktnih naslednika, pomenutih profesora, polako prelazi u društvene anonimuse. Ja bih volela da se više čuje kritička reč mojih uvaženih kolega, profesora Dejana Boškovića, Mihajla Mitrovića, Ninoslava Radovanovića, Predraga Petrovića, Miroslava Samardžića na primer, jer se bojim da će vrlo brzo i oni izgubiti svoj stručni autoritet. Oni nisu anonimni u struci i zbog toga se осеkuje da baš u ime struke javno iznose svoje kritičko mišljenje. Ćutanjem i medicina i društvo gube. — Činjenica je da se lekari toliko plaše da više i sami ne znaju če-
· ga se plaše, a kada ih pitate njihov
odgovor je na žalost banalan, isti kao odgovor prodavca ili knjigovođe. Plaše se da ne izgube posao, ali se ne plaše što gube ime, individualnost i identitet.
Prema mišljenju dr Vuka Stambolovića. prosto bi bilo neobično da lekari nisu zaplašeni, a njihovo, mahom «nemo, pristajanje na ovakvu sadašnjost ima nekoliko uzroka.
— Među lekarima, najpre, ima veoma malo intelektualaca. Oni su, prevashodno, tehničari. Često veoma dobri, ali ipak samo tehniČasi. A to znači da im je vidokrug
.sSmanjen. Pre svega tehnološkom
dogmom, a onda i raznim parcijalnim interesima koji su sa njome u rezonanci. Otuda, lekari teško mogu da se usmere na glavno pozvanje intelektualca — angažman oko učuvanja i unapređivanja univerzalnih sloboda i prava pojedinca. Pogotovo to nisu u stanju kada su ova prava i slobode srubljeni, kao što je to danas u Srbiji. Važan razlog moguće zaplašenosti lekara je i njihova tekuća deprofesionalizacija. Tu je i onaj treći razlog koji je izvor straha za najveći broj ljudi ove sredine. To je činjenica da živimo pod okupacijom koju nam je nametnula jedna specifična vrsta strvodera, lica koja su svoj sadašnji dominantni status stekla ili održala otimačinom zemlje, domova i imetka ljudi koje su prethodno ubili: fizički ili duhovno, direktno ili indirektno. A u sistemu vrednosti koji su oni nametnuli živeti je veoma skupo, dok je sam život veoma jeftin — kaže dr Stambolović. Zatvoreno, plašljivo ponašanje, neuključivanje lekara u sadašnji krizni trenutak, prema mišljenju psihijatra prof. dr Jovana Marića, opredeljuje suština medicine koju on naziva tradicionalnim konzervativizmom. — Medicina je, objašnjava dr Marić, sama po sebi oprezna disciplina, nema mogućnosti da brzo prihvati na primer, nove metode lečenja, što je pozitivno, ali verujem da je ta karakteristika medicine kao poziva i lekarstva kao struke prožela i ličnost tako da su lekari oprezni, čekaju, proveravaju. U suštini ovakvog ponašanja je nekoliko komponenti. Tu je lagodni stručni izolacionizam jer lekar će u izboru između burnog političkog života i mogućnosti da kaže ja
imam svoju struku i bolesnike, pre
pobeći u ovo druge što je lažno lagodnije. Kod određenog broja lekara, kaže dr Marić, postoji psihologija zicerašenja — procena šta je dobro, šta je rđavo jer, bez sumnje lekari su sada egzekutori pogrešne politike. U tom smislu, pasivnom ponašanju lekara doprinelo je i tragično iskustvo lekara — poslanika prvog saziva Narodne Skupštine Srbije. Više od 50 lekara bilo je iz redova SPS-a koji su došli do saznanja da je politika kao disciplina amoralna što se kosi sa medicinom koja pledira humanost. To iskustvo delovalo je i na druge i delom dovelo do toga da je „bolje da se time ne bavim“.
— Tuga nesrećnog čoveka budi tugu lekara i ja sam tu pojavu nazvao depresivnom pasivnošću. Narod je tužan, ćutanje je tuga zato što nosi sve moguće gubitke do gubitka ljudskog dostojanstva. Ta depresija rađa pasivnost koja je zahvatila i nas lekare. Naša najveća gratifikacija je izlečenje pacijenta. To je ono što hrani naš stručni narcizam. Kada nemamo lekove da izlečimo bolesnike, a nemamo ih, tuga nesrećnog čoveka zahvata i nas i rađa neangažman. Lekari su poznati po egoističnom narcizmu koji se rađa i kod najminimalnijeg povređivanja, neuspeha ili promašaja, jer je profesija takva. Pritom često lekarska profesija je i omnipotentna, što uz pomenuti narcizam, rađa strah od neuspeha u političkom angažmanu. Bežanje od neuspeha je jedan od razloga i objašnjenja za neangažovanje i ću-
· tanje lekara, kaže prof. Jovan Ma-
rić.