Borba, 30. 03. 1994., S. 19

eee

BORBA = SREDA 30. MART 1994.

ЕТЕМ ЈОМЕКО [1912-1994 }: POSLEDNJI KLASIK AVANGARDE

Veliki majstor ofki

Zorica Banjac

Francuski dramski pisac, Ežen Jonesko, umro je u Parizu 27. marta- Njegovim odlaskom lista avangardnih stvaralaca, koji su obeležili i promenili naše stoleće, svela se na kratak, gotovo beznačajan spisak: poneki nadrealista i kubista to je svc što je ostalo od plejade velikana, koji su proteklih pola stoleća menjali socijalne konvencije i estetska pravila. Ežen Jonesko je dao ogroman i nesamerljiv doprinos u

· anarhičnom rušenju starog i u

avangardnom stvaranju nOvOg pozorišnog mišljenja.

Jonesko je rođen u Rumuniji, u Slatini, ali nijedno delo nije napisao na rumunskom: kad je imao godinu dana sa roditeljima se odselio u Pariz, a rumunski je naučio tek kada je imao 13 godina. To nije jedini ni najmanji paradoks u Joneskovom životu: pisac koji je srušio sva poznata pravila dramaturgije pestao je za života jedna vrsta institucije, živi klasik, čijih obrazaca se svaki pisac avangardista obavezno

ridržavao, ili ih imao na umu.

ovek koji je jezik ogolio do apsurda, da pokaže njegovu nedostatnost u opisivanju stvarnosti, postao je sinonim savremenog, višeznačnog i alegorijskog književnog diskursa.

Jonesko je završio u Bukureštu studije književnosti i napustio Rumuniju 1938. godine — ovaj put zauvek. Narastajući fašizam pod Antoaneskuovim režimom, naveo ga je na odlazak iz domovine i stvorio mu osećanje nelagodnosti, koja će se kao lajt-motiv provlačiti kroz celo njegovo delo.

U književni život Jonesko je ušao 1950. godine, kada je teatar Noctambules u Parizu smogao hrabrosti da izvede njegovu „ćelavu pevačicu“, komad koji nije ličio ni na jedan do tada poznat,

'a koji je imao pomalo od Moni-

jea, Žarija, sa naznakama nadrealizma, političkog anarhizma; no iznad svega ovaj komad je imao jasne namere autora da poremeti važeća pravila logike i jezika. „Napisao sam „Сејауц

_ pevačicu“ koja je jedno didaktič-

ko pozorišno delo, piše Jonesko

Jonesko, njim

Bpsurd

„Apsurd je nešto što je lišeno smisla. Odsečen od svojih religijskih, metafizičkih i transcendentalnih korena čovek je izgubljen; sva njegova dela postaju besmislena, nepotrebna, apsurdna...“ :

атоса

„Shvatio sam, u jednom trenutku, (...) baveći se sam sobom, da su ljudi iza menc stranci. Oni su bili daleko od mene kao odeljeni nekim debelim, nesalomivim staklom. Šta učiniti da mi budu bliži? Za mene su moji bližnji bili marsovci. I da li su to oni bili zatvoreni iza stakla, kao u zoološkom vrtu, ili sam to bio ja? Otišao sam veoma daleko, putem razdvajanja.

I uspeo sam da postignem da mi njihove kretnje, njihovi gestovi, izgledaju besmisleni, da njihov ~

jezik za mene bude bez smisla. Njihove reči su mi na kraju postale nerazumljive.“

(РЦ

Politika

„Nijedan politički sistem ne može nas osloboditi od životnih patnji, od straha od smrti, od naše čežnje za apsolutom. Većina ljudi očekuje od političkih sistema da ih oslobode od siromaštva, da utaže njihovu žeđ za saznanjem, a to je neizvodivo.“

•

Nacizam

„Nacizam je velikim delom, između dva rata, bio pronalazak intelektualaca i poluintelektualaca u modi, koji su ga propagirali. Oni su, više: od svake mase, imali mentalitet mase.“

0 nekim

•. .е заутететата „Autori kao Sartr, Ozborn, Miler, Breht itd su novi bulevarski pisci. Oni predstavljaju levi kon-

REAGOVANJA POVODOM „PROTOKOLA“

Saopstenje srpskog PEN-a i UKS-a

Srpski PEN centar i Udruženje književnika Srbije s dubokom zabrinutošću i ogorčenjem konstatuju da se u novije vreme zapažaju sve glasniji pojedinačni izrazi antisemitizma. Oni se nepravilno pripisuju savesti čitavog srpskog naroda. Takve izjave učestale su naročito posle nedavnih stavova nekih jevrejskih intelektualaca iz inostranstva koji su odobrili i podržali pritiske međunarodne zajcdnice pro-

tiv Srbije.

| Ponovno štampanje zloglasnih Protokola sionskih mudraca najvažniji je primer nerazumne i nepoštedne zloupotrebe nesreće srpskog naroda, u kome nikad nije bilo raširenog antisemitizma. Srbi su u Jevrejima uvek imali prirodnog prijatelja koji je kroz istoriju iskusio istu ncpravdu nasilja i sebičnosti.

SK — PJ: Vondalski čin

Savez komunista — Pokret za Jugoslaviju smatra da jc knjiga „Protokol Sionskih mudraca“ dokazani istorijski falsifikat namcerno sročen u cilju izazivanja antijevrejskog raspoloženja i poproma Jevreja u svetu koji jc kulminirao u vreme Hitlerove Nemačke strašnim genocidom nad jevrejskim narodom. Vandalski čin preštampavanja knjige podmetnut je srpskom narodu sa ciljem da izazove podozrenje kod jcvroj-

skog naroda upravo u vreme kada su najmračnije silc sveta zavele zločinačke sankcije slične zločinu koji je bio nad jeyrejskim narodom.

Bez obzira što pojedini intelektualci jevrejske etničke zajednicc u svctu izražavaju saglasnost за Моспасит екопотskim sankcijama, građani Jugoslavije će sve učiniti da Jevreji budu ravnopravni i slobodni građani jugoslovenske zajedniсе: u „Beleškama i kontra — beleškama”. A zašto se „Ćelava pevačica” zove tako a ne „Engleski bez muke“, kako sam najpre mislio da nazovem svoj komad? Jedan od razloga zašto sam dao taj naziv je što se u komadu ne pojavljuje nikakva pevačica, ni ćelava, ni kosata.“ — U ovom tumačenju samog Joneska krije se objašnjenje čitave njegove poetike apsurda i groteske: stvari nisu ono što nam se čini da jesu, reči kojima opisujemo pojmove najčešće nemaju nikakve veze sa njihovom suštinom.

Posle „Pevačice“ sledili su drugi „otkačeni“ komadi, pravi izazovi pozorišnoj tradiciji: „Lekcija“ (1951), „Žak ili pokornost“ (1951), „Stolica“ (1952), „Kako se otarasiti“ (1952).

Godine 1960. grupa Žan Luj Baro izvela je prvi put Joneskovog „Nosoroga“, talitarizmu i individualnoj slo-

bodi. Ovaj komad je publiku na.

svim merdijanima podsetio na minule strahote drugog svetskog rata ali i upozorio na hladnoratovske opasnosti. „Nosorog“ opisuje proces nacifikacije | e

formizam, koji je isto tako za žaljenje kao i onaj desni. Oni ne nude ništa što se već ne zna iz umetničkih dela ili iz političkog diskursa. Ono što me deli od njih su i socijalne i političke razlike.“ .Pezorište Ja zaista nisam ljubitelj pozorišta, još manje pozorišni čovek. Ja sam zaista prezirao pozorište. Ono mi je bilo dosadno. Kada sam počeo da ne volim pozorište? Od trenutka kad sam, postavši promućuran, stekavši kritički duh, shvatio kako se povlače konci u pozorištu, to će reći kad sam izgubio naivnost. Sem toga, nema ničeg težeg od pisanja za pozorište. Romani i pesme ostaju. Slikarstvo i muzi-

= ка takođe. Primaju se na isti na-

čin posle mnogo vekova. Ali pozorište? Svako doba zahteva „vanvremenski uvod“.

KNjIŽEVNI PREVODIOGI SRBIJE

Predsednik Biserka Вајас

Na redovnoj izbornoj Skupštini Udruženja književnih prevodilaca Srbije, održanoj 26. marta 1994, izabrano je novo Predsedništvo Udruženja. Za predsednika je izabrana Biserka Rajčić, za potpredsednika Anika Krstić a za sekretara Živojin Kara— Pešić. Proglašeni su i dobitnici nagrada za životno delo. Ove godine nagrađeni su ugledni prevodioci Jugana Stojanović i Eugen Verber.

Skupština Udruženja književnih prevodilaca Srbije je osudila način smenjivanja glavnog i odgovornog urednika „Književne reči“, Milovana Marčetića i članova redakcije lista.

e? Lalovic

• • na fesfivalima BEOGRAD, (Tanjug). — Proslavljeni jugoslovenski doku-

mentarista Petar Lalović pozvan je da sa svojim najnovijim filmom „Sudbina malc kornjače“ u produkciji Globusa i Avala—filma iz Beograda, učestvuje na međunarodnim filmskim festivalima u Čikagu i Marselju.

сепозћ

рагађојц о [0- .

jedne zemlje, kao i očajanje pojedinca, koji je prirodno alergičan na nacizam, kad shvati da prisustvuje mentalnoj metamorfozi celog kolektiva“, piše Jonesko u „Beleškama i kontra-beleškama“. Jonesko se u Rumuniju nije vratio ni posle rata, zbog protivljenja totalitarnom komunističkom režimu, a kada je srušen Čaušesku bilo je već kasno, po rečima samog pisca, da misli na povratak i da „proverava da li su promene sistema zaista prave promene“.

Među dvadesetak drama koje je Jonesko napisao pomenimo još: „Kralj umire“ (1962), „Vazdušni pešak“ (1963), „Žeđ i glad“ (1966). — Jezik svih ovih komada je namerno banalizovan, ispražnjen od sadržine i apsurdan do grotesknosti.

„Često mi se dešava da primetim namerne deformacije u jeziku i njih onda razotkrivam. Primetio sam takođe da postoji neka vrsta prirodnog habanja jezika, njegovo „mrvljenje“, koje

ima za posledicu da se jezik odvaja od života. Zaključio sam iz toga da jezik ne treba ponovo izmišljati već ga samo učvršćivati, vraćati mu smisao“, kaže Jonesko u knjizi eseju „Beleške i kontrabeleške“. Poslednje decenije Jonesko se gotovo potpuno povukao iz javnosti. Bio je član Francuske akademije, nosilac mnogih ordena, između ostalog i „Jerusalimske nagrade“ koja mu je 1973. godine dodeljena u znak njegovog „zalaganja za slobodu individue.“ B. M. MIHIZ O PRVOM SUSRETU SA JONESKOM

Ko je bio lud?

U drugoj knjizi „Autobiografija — o drugima“, Borislav Mihajlović Mihiz u odeljku „Prvi put preko granice“, pišući o svom prvom boravku u Parizu 1952, na strani 75, beleži:

... Moji nasumični odlasci doveli su me u mali teatar Latinskog. kvarta „Noctambule? Thćatre de poche?), na predstavu koja me je potpuno slu-

dela. Naslov: „Žrtve dužnosti“. Pisac neki Ežen Jonesko za koga nisam ni čuo, a naročito nisam ni slutio da takav teatar može uopšte postojati. Gledam, ne razumem ništa, a privlači me, odbija, kopka,

intrigira. Моја dotadašnja svest o drami pretpostavljala je fabulu, realitet ili bar privid stvarnosti, karaktere i njihovu sudbinu, a ovde ništa od svega toga, samo se neko grdno podsmeva svemu tome i uživa u svom mokeraju, igra se rečima i klišeima fraza, opaljuje duge i besmislene solilokvije, des-

truira svaku emociju i na Celom tom lomu i polomu komedije uspostavlja nekakvu antikomediju. Grdno sam zbunjen, a čini mi se da je to slučaj i sa ostalih šest gledalaca. Komad očito ne ide, u punom je fijasku, i osam glumaca na sceni na kraju aplaudiraju nama što smo došli. =

Odleteo sam u rue des Saints Peres i nagovorio Veru i Miću Popovića da pogledaju tu predstavu i ustanove ko je lud, Jonesko ili ja. U svojoj knjizi „Sudari i harmonije“ Mića će opisati svoj identičan šok.

Mene je, međutim, čekao novi i Veći.

(Ima li se u vidu da sledeći odeljak u knjizi ima naslov „Cekajući Godoa“ jasno je kako Je na Mihiza delovao kasnije proslavljeni komad u to vreme za njega „nekakvog Beketa“ koji ima „strano, ne francusko“ ime).

Većita pevačica

Ežen Jonesko je umro, njegova „Ćelava pevačica” se i nadalje igra u Parizu. I ne samo u Parizu, već i tu, oko nas. Najnovija ргеmijera, izvedena je pre nepun mesec dana u Šapcu. Mladi reditelj Nikita Milivojević i za igru raspoloženi glumački ansambl

interpretirao ju je kao da pripa-

da najsvežijoj dramskoj produkciji a ne dramskoj klasici.

Agilniji pratilac pozorišnih zbivanja u nas, posvedočiće vam čak da u ovih četrdesetak godina od njene praizvedbe na jugoslovenskim scenama, ova Joneskova najpopularnija pozorišna igra, skoro da nijc i prestajala da animira ljubitelje pozorišne avangarde. Bilo da je reč o postavkama na scenama profesionalnih pozorišta, alternativnih grupa i iskusnijih, na pozorišna istraživanja spremnijih amatera, do bezbrojnih ispitnih vežbi i diplomskih predstava studcnata glumce.

Joncskovo maestralno poigravanje jezičkim šablonima, cinič-

nom porugom sve pustošnijeg obezljuđivanja naše svakodnevice, siromašenja komunikacije,

_ emocionalnc i duhovne ispraž-

njenosti tehničkc civilizacije, oduvek je bilo inspirativno polazište za rcditelje, glumce posebno, da sačine neuobičajeno efektne scenske realizacijc. Gotovo da sc ne sećamo i jedne koja nije izmamila burne aplauze u gledalištu. · Tu, čini nam se, leži i OsnOvna razlika između Joneska i drugog rodonačelnika teatra apsurda Semjuela Beketa. Dok šire gledalište komade ovog drugog prati sa dužnim poštovanjem, Joneskovim farsama se, već posle prvih replika, predaje sa prepoznatljivim uživanjem. Govoreći, tu skoro, o dramaturgiji Aleksandra Popovića, Branko Pleša je istakao da i pozorišna avangarda mora poscdovati dramaturški ključ za šarmiranje šireg gledališta. „Ćclava pevačica“ zapravo posedujc to. M. Misic