Borba, 30. 03. 1994., S. 6
6 Ут У
БОРБА СРЕДА 30. МАРТ 1994.
: НАКОН ИЗБОРНЕ СКУПШТИНЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ВОЈВОЂАНСКИХ МАЂАРА
Илузија мање, пробл
Први Агоштонов коментар је био да је победила умерена линија испред две екстремне, али за славодобитништво нема места јер у „унутрашњим биткама нема праве победничке сласти“
Нови Сад. — Ко је победник, а ко губитник и има ли га уопште након „Сенћанске битке“, након жестоког јавног сукобљавања председника ДЗВМ Андраша Агоштона и његовог дојучерашњег потпредседника др Шандора Ходија.
Споља гледано ствари су јасне: Агоштон је поново председник, а др Ходи чак није ни прихватио кандидатуру. Кулоарски, незванични коментари једног табора били су као, сто „комунистичка гласачка машинерија поново ради“, а проглашење изборних резултата, с друге стране, у сали је, негде у зору дочекано са готово манифестационим аплаузом. И да је хтео, међутим, нико од присутних није могао а да дословно и не чује огромни уздах олакшања који се у том тренутку отео Агоштону.
Па ипак на први Агоштонов коментар како је, ето, победила средина, да не кажемо умерена линија, а да су по страни остале две екстремније, правом славодобитништву као да нема баш пуно места када је и сам прошантао да у унутрашњим биткама, заправо, нема праве победничке сласти. Уосталом, још је био јаснији када је, без обзира на то што је Скупштина потврдила почетно јавно изговорени завет неких „да одатле неће отићи све док не буду добили јединствено руководство тако им Бог помогао“ и сам упутио на то да осећа исто што и многи око сале, без обзира на онај уздах у виду кратке завршне оцене: „Имамо једну илузију мање, а проблем више“.
Нема, наиме, више након Сенћанске скупштине илузије о томе како је ДЗВМ сада узорно јединствена, да не кажемо монолитна политичка
“организација, каквом су је, барем споља у јавности до сада доживљавали и на унутрашњој и на спољној позорници. Остао је, ваљда, само заједнички циљ код прокламовања тростепене мађарске аутоно-
мије, што нико, без обзира на раздоре и ожиљке, које су они оставили, није унутар ДЗВМ довео у питање. Но, то са другес стране не мора бити ни издалека мало, на чему, по свему судећи, и поред свега ДЗВМ гради свој оптимизам.
Дијалог са владом
Али то не значи и да Скупштина у Сенти нијс доказала и самим челницима ДЗВМ да ће
не зауставимо“. И у том смислу ваљда и треба разумсти скупштинску одлуку да се одмах иницира из ДЗВМ дијалог са новом републичком владом. И без обзира на „Милошевићева обећања и на то да и сам Агоштон зна да нијс лак пут пред њим, онај „проблем више“ о којем је говорио након Скупштине, вероватно би се могао лоцирати у још понским упозорењима са Скупштине ЛЗВМ.
ЧАБА ШЕПШЕИ, ПРЕДСЕДНИК ОКРУЖНОГ ОДБОРА ДЗВМ 5 e • После тензија — ојачани
Суботица. — По мом дубоком уверењу, иако је тензија била прилично висока, и на изборној скупштини Окружног одбора у Суботици, претпрошле недеље и на изборној скупштини ДЗВМ у недељу у Сенти, Демократска заједница војвођанских Мађара је ојачала. Знам да су то људи који су на линији од пре четири године која је потврђена усвајањем концепције о тројној аутономији у Кањижи 1992. године. Та концепција и даље остаје — изјавио је за „Борбу“ др Чаба Шепшеи, председник
Окружног одбора ДЗВМ, у разговору о резултатима рада двеју
скупштина.
— Оне две струје, једна која би се задовољила правима која је обезбеђивао нацрт закона Савезног министарства правде за време владе Милана Панића, када је на његовом челу био др Тибор Варади и друга, која је рођена пре три месеца и по којој не треба преговарати са властима, него чекати да систем пропадне, иако су ушле у савез, нису добиле довољан број гласова. Тако је још више ојачала наша опција и мислим да је коначно завршен период у ком се постављало питање лигитимитета ДЗВМ, на коме су инсистирале СПИС и СРС и једно време чак тражиле да се наш рад забрани. Сада; кроз дијалог и свим демократским средствима, треба да истрајемо у нашим циљевима, рекао је Шепшеи. Jb.T.
им посао бити лак. С једне стране и сам Агоштон дефинише да је након почетног конципирања, а затим пропагирања и прихватања међу војвођанским Мађарима, те прокламовања концепта те замишљене аутономије на домаћој и страној политичкој сцени, предстоји трећа, најтежа фаза тог носла са аутономијом и то барем у започињању његовог остварења. А неки, барем, почетни кораци најављују се већ за ову јесен. Зна и Агоштон да то неће бити нимало лак посао, па „ако другачије не иде, треба ићи корак по корак, само је важно да се
С једне стране у многобројним указивањима како су ме-
-ђу војвођанским Мађарима,
који су до сада увек у импозантно високом броју гласали за ДЗВМ и њен концепт аутономије, болно одјскнулс свађе у руководству, уз понску дијагнозу да су нанеле и непроцењиву штету, која ће моћи да се измери тек у неким следећим изборима. С друге странс биће да не би требало тек тако мимоићи ни упозорење појсдиних челника општинских самоуправа, где је ДЗВМ на власти, како тамошњи гласачи очекују више брзих и конкретних програма и корака, „а
КЕ ЈИ ДР ВЛАДАН ВАСИЛИЈЕВИЋ 0 ТУЖБИ СРЈ ПРОТИВ НАТО
Инат обично не води
Влада СР Југославије поднела је недавно пријаву Међународном суду правде у Хагу против шеснаест чланова Североатланског савеза. Разлог је што су одлукама НАТО од 9. фебруара 1994. године прекршене одредбе члана 2 ст. 4 и 53. Повеље ОУН. Тим поводом затражили смо тумачење од др Владана Василијевића, стручњака за кривично и међународно право: _
— Подсетимо најпре: под претњом употребе силе, од војске тзв. Републике Српске тражено је да склони своје тешко наоружање са простора од 20 км, у пречнику, рачунајући од центра Сарајева. Исто су морале да учине и оружане снаге Босне и Херцеговине. За такву одлуку, како веле предлагачи НАТО није имао сагласност Савета безбедности. Савезно министарство за иностране послове није дало никаква допунска - обавештења. Самим тим појединости у вези предметнес пријаве су непознате. Судећи по новинским извеш-
тајима из Брисела („Борба“, 24. марта 1994.) могла би да буде реч и о неком чудном инату, неспојивом са озбиљном политиком и дипломатијом. Својеврсмсно, Суд је, на предлог Босне и Херцеговине, наложио и Југославији и Босни и Херцеговини да обуставе геноцид над Србима. По оцени југословенске стране налог се више односио на њу него на другу страну. Сада треба отклонити сумње у кршење међународног права и по сваку цену доказати да то чини сама међународна заједница, односно поједини њени чланови окупљени око једне од регионалних организација (!2), уколико је НАТО заиста таква организација, што има везс и са одредбама члана 53. Повеље. O целисходности оваквих спорења и стручној обради пријаве, наставља др Василијсвић, као и њеној правној заснованости, моћи ће да се расправља тек када садржај акта поднессног Суду буде у цслини познат. Али, пошто ће тада
позвани морати да дају многобројна објашњења у вези с тим, није наодмст да им се нске ствари одмах предоче. Колико је познато, СР Југославија није била држава према којој је упућен ултиматум НАТО-а. Она такође није ни правозаступник тзв. – Републике Српске, питање је да либии могла да буде, имајући у виду њен положај у међународној заједници.
По мишљењу нашег- саговорника ситуација је крајње нејасна и сложена: по ком основу Југославија интервенише2 Или је можда до те мере инволвирана у оружанс сукобе у Босни и Херцеговини, што је иначе упорно порицала, да је утлиматум погађао непосредно и њене интерссе2 Ако је ово последње у питању, онда је, сматра др Василијсвић, требало боље испитати стварне околности случаја и до ултиматума остварсну сарадњу између Савета безбедности и НАТО-а. Можда би се ту нашли неки елементи који
Прикривени уздах олакшања: Андреш Агоштон
да је понскад било више злурадости из ДЗВМ према саплитањима тих самоуправа нсго помоћи и разумевања“, те да су иницијативе нских конкрстних пројската, битних за будућу аутономију · Мађара стизали управо од самих тих самоуправа, док је руководство ДЗВМ било више „окупирано борбом за влашћу“. Речју, затражили су нске брже и веће резултате од Агоштона „како би задржали макар још оне Мађарс који су још унск одлучили да остану овде и гласају. за нас“
Комунисти без заједнице
Коначно, „проблем више“ у ДЗВМ мора се препознати у јавно и обострано признатим политичким разликама унутар ДЗВМ у вези концептног деловања. Не заборавимо, др Ходи је замерио Агоштону како „ДЗВМ није вишс ни зајслница ни демократска“, назвао
"та бољшевиком који је од ње
направио комунистичку партију, чији челници мисле „да је дошло време не само за преronopc,nch _и нагодбе ca српским руководством“. Са
добру
су утврђени чланом 53. Повсље који допушта могућност да се и регионалне организације ангажују у остваривању циљсва УН: мир и безбедност човсчанства. На страну чињеница да НАТО и нијс регионална организација, па би онда и правни однос на који се СРЈ позива био очигледно погре-
шан. Овако се Југославија још ·
једном излаже нвсликим нспријатностима и даље погоршава њен иначс мали углед у свету. Комс то трсба2
— Оно што нарочито забрињава јесте да закључак о присуству Југославијс у Босни и Херцеговини повлачи и додатне консеквенце. На првом месту стичу се услови за постојање злочина против мира, полазећи од члана 3, ал. е. фиг дефиниције агресије. Инат никада нијс спадао у лепе особине. Никада нијс ни водио добру. Уосталом, постоје одређсне претпоставке када је он апсолутно искључен. Озбиљан државни посао је једна од тих претпоставки. У то се пе може сумњати. Још нешто, зашто тај
своје странс, Агоштон поручује, такође, да је од почетка било различитих политичких концепата, дефинишући то тако да је др Ходи, заправо, сматрао дијалог са влашћу нспотребним, те да је по његовом концепту аутономија увск била само минимум, а да од почетка „заправо није искључивао ни могућу рсалност питања измена граница“.
С друге странс када је о различитим концептима реч, челници ДЗВМ никада нису пропустили да истакну како ДЗВМ није странка већ интсресна заједница војвођанских Мађара признавши истоврсмено како објсктивнес околности налажу да се дслујс и партијски. Да ли је и колико превладала та партијност у чему „Ходијсв табор“ лоцира кључни проблем или није, -остајс да се види.
А биће да ће будуће време, за којс и сам Агоштон, како кажс, зна да нећс бити лако (док је с друге странс пожуриван да покаже изнске конкретне резултате са аутономијом) показати да су, можда, управо ти различити политички концепти унутар ДЗВМ били суштинска јабука раздора који је испливао на јавну сцену. А не толико финансијски стандард са полагањем-рачуна о око 600 хиљада марака добијспих из мађарске. фондације „Илеш“. Јер, како иначе разумсти чињеницу. да је на „финансијску аферу“, барем за сада, стављепа тачка предлогом самог др Ходија да новоизабрани надзорни одбор ДЗВМ заједно са њим провери све „финансијске дилеме“ у псштанској фондацији, која је парс додслила различитим пројсктима, а да је прстходно одбацио да положи рачун и пред ДЗВМ, што је за Агоштона и био разлог да обслодани аферу. Или, је све то био само повод за нска друга, не само финансијска разрачунавања2
Жужакна Серепчеш
инат и авантура произашла из њега, ако је већ сама међународна зајсдница, нарочито ЕУ, себе својим поступцима у југословенском случају потпуно дискредитовала и довела у 0збиљну сумњу сопствени правни поредак2 Ту су тек непромишљености на страни тренутног добитника прескуп луксуз који лако доводи и до катастрофалних последица, бришући претходни добитак и стварајући огромне губитке, закључује др Владан Василијевић. Б. 0. И.
сен па (еј но
|;