Delo, 01. 04. 1903., S. 120

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 115 могу да разумем и буним се... ето то је све! То је сав резултат, који ни вн не можете признати као задовољавајућн. II Васковски као да себп нешто одговара, отпоче: — Христос је устао из мртвих, јер је био Бог, али је као човек и он претрпео смрт. А шта мени, худу црву, остаје друго да чпннм, него да преузносим и хвалнм Божју вољу и мудрост у смрти? На то му Полањецкп одговорн: — С вама се нема шта више говоритп. — Клизаво је — одговорп Васковски — дајте ми руку. Он узе Полањецкога под руку, наслонп се на њега и наставн говор: — Драги мој, у тебе је честито срце, пуно љубави; ти сн покојницу веома волео, све би за њу учинио, је ли? Онда учинп само .једно, веровао не веровао, рецп јој: „Бог да јој душу прости“. Ако мислиш да јој то неће ништа помоћн, реци само: „Нншта за њу више не могу учинити, то бар могу...“ — Оканнмо се тога — одговорн Полањецки. — Њој то може не бити потребно, али ће јој битп мило твоје сећање, она ће тп бити захвална п измолити у Бога мнлости за тебе. Полањецки се сетн како је Васковски рекао, кад је чуо о последњем нападу Литкину: да тог детета живот не може бити без неког циља, а ако и морадне умрети да је њему зацело назначено да нешто пре смрти изврши. II сад је баш због тога хтео напастн на Васковскога, кад му наједаннут снну у глави: да га је Литка пред смрт измирила са Марином. II против његове воље намете му се питање: „Можда је она за то и живела?“ Али се у истом тренутку стаде бунити против такве помисли. Нешто се нагло разгневи на Марпну, дође пун огорчења и нрезирања, те стеже зубнма н процеди: — По ту цену ја ону нећу. Нећу је! Доста ме она стала мука. Десет таквих дао бих за једну Литку! Дотле .је Васковски трапао поред њега говорећи: — Не види се ни прст пред оком, а ово камење од магле полојанило, н да ми није тебе, до сад бнх се сто пута нретурно. Полањецки се утиша и рече: — Ето видиш, господине професоре, ко по земљи гмиже ваља у земљу да гледа, а не на више. — Твоје су ноге јаке, љубазни мој! 8*