Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 386

ЏЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА

више, и седиште патријараха од сада је било више у Жичи него у Пећи, али је ипак углед њихов у сређенијим државним приликама, знатно ојачао. У исто време почео је поново да оживљава и духовни живот у П. П., да се развија црквена књижевност, архитектура и остале гране уметности. Тада је Србија, а с њом и П. П. постала уточиште и страних учених и других културних људи са истока и југа, који су пред Турцима морали напустити своју отаџбину и потражити повољнији терен за свој рад. Али се и овде, са померањем државног и црквеног центра на север, и цела духовна и материјална, култура кретала у том правцу, према Сави и Дунаву, док је раније, за Немањића, тлавна њена сната била у централним и јужним областима српске земље. Деспот Стеван пренео је своју престоницу из Крушевца у Београд, обновио је њену мачванску митрополију, саградио је у Београду велики манастир са болницом и црквом, у коју је из Крушевца пренео мошти (Св. Петке (Параскеве) и царице CB. Теофаније. Те мошти добила је 1398 у Видину његова мати, кнегиња Милица, са Утљешином удовицом, Јефимијом, од султана Бајазита. Главну своју задужбину Отеван је подигао у Ресави. То је манастир Манасија, који је оградио читавим традом за одбрану. У тај манастир доведени су образовани калуђери са разних страна, да преписују, преводе и исправљају црквене књиге. То су чувени ресавски преводници, чија су дела од 15 до 17 века била од великог утицаја, не само међу Србима него и међу Бугарима. Отеванов наследник, деспот Ђурађ Вуковић, пошто је Београд морао да преда Мађарима (1427), саградио је на Дунаву нов град Омедерево (1480) и у њега дао пренети у Цариграду набављене мошти Св. Луке јеванђелисте. Уз то је Омедерево постало седиште митрополита обновљене браничевске митрополије, а око 1456, када је и Жича пала под Турке, и последњи српски патријарх самосталне српске државе Атрсеније П, становао је у Омедереву, у том последњем уточишту српске средњевековне државе и цркве, просвете и културе.

Са пропадањем српске државне самосталности упоредо се тасила и самосталност Џ. П. Све области Џ. Џ., које су Турци постепено освајали, одузимане су од ње и подвргаване јурисдикцији охридске архиепископије, чији је архиепископ живео под турском влашћу већ од краја 14 века. На неколико година пред коначни пад Омедерева под Турке (1459), обе патријархове ресиденције, Пећ и Жича, налазиле су се ван граница Србије, те је деспот Ђурђе Бранковић, после смрти патријарха Никодима П или одласка његова за охридског архиепископа, био присиљен, да пита царитрадског патријарха Генадија Охоларија, да ли се може поставити нови архиепископ и патријарх и у том слу-

— 374.

чају, ако није више у његовој држави место, које је дотле било катедра архиепископа и патријархаг Схоларије је одговорио: Владалац места и сабор епископа могу поставити архиепископа и патријарха, и ако не постоји место, у коме је раније била његова катедра; само у новом месту где се буде налазио архиепископ и патријарх, не може постојати друти епископ. Тако је последњи патријарх у самосталној српској средњевековној Ор-

бији, Арсеније П, по свој прилици раније.

био митрополит смедеревски, и његова је патријаршија обухватала само крајеве Србије северно од Крушевца и западне Мораве. Ове остало било је под охридском архиепископијом.

Када. је Смедерево пало под Турке 1459, и када је, ускоро затим, умро патријарх Арсеније П (око 1468), власт охридског архиепископа механички се проширила и на тај још заостали део некадашње ПЦ. II. Ипак изгледа, да су неко време херцеговачки или милешевски митрополити сматрани као заменици пећског патријарха, јер се по каткад у записима из прве четврти 16 века за њих каже, да држе престо Ов. Саве. Нешто доцније, 1530—-1541, чинио је енергичне покушаје смедеревски митрополит Павле, да обнови аутокефалну TI. Ш., па је неко време, помоћу турских власти, успео, да овлада и самом Пећи и учини, да охридски архиепископ Прохор, који га је гонио и ометао у његовој тежњи, буде заточен. Али, када је Прохору пошло за руком да се ослободи тамнице, успео је да копачно сузбије Павлову акцију: 1541 саборно га је проклео и лишио епископског чина, као и све оне, које је Павле рукоположио на разна црквена достојанства, радећи на новој организацији П. П. Тако је поново цела српека црква дошла под власт охридске архиепископије, али само за кратко време.

Већ за првих турских провала у области П. П., попаљени су и поробљени мноти манастири и цркве, нарочито по градовима и у близини главних путева. Када су Турци коначно освојили сав териториј П. П. тада су постепено све веће и лепше цркве и манастире по градовима. претворили у џамије или их разоравали, па од њихова материјала градили себи богомоље, мостове, гостионице и друге јавне зграде. Тако су на пр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистен и каравансерај. У Окопљу су такође порушили све старе српске цркве, те се ни једна од многих цркава из доба Немањића није очувала ни као џамија. Србима су Турци остављали само мале и трошне црквице и капеле, без звона и крстова. Путници кроз наше крајеве, у 16 веку забележили су, да су у Нишу тада видели 7 џамија, а само једну малу дрвену цркву. У Сремској Митровици било је 17 џамија, а ни једна црква и т. д. Ни оправка старих цркава није се

па