Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 387
допуштала без великог мита, па и тада често само са материјалом од старе цркве. Звона су Турци поскидали где год су их нашли, те се у цркве позивало само дрвеним клепалима и гвозденим звечкама. Црквене драгоцености су разграбљене и упропаштене тако, да је на пр. путник Герлах 1578 у београдској престоничкој цркви нашао путир, дискос и свећњаке само од дрвета. Готово сва села и земље, метохије, које су српски владаоци и властела даривали својим задужбинама за издржавање, Турци су узели и претворили у своје спахилуке и вакуфе. Једва. је по неки већи манастир у забитнијем крају успео, да код султана издејствује шправо на уживање бар најмањега дела својих пређашњих добара. Већина манастира. је сасвим опустело, јер калуђери, које 'Турци нису побили, нису могли. подносити намете и насиља, те су се разбегли које у Ов. Гору, а које у врлети и планине. Ту, далеко од турских очију, уз помоћ прибеглог народа, градили су они мале цркве и манастириће, обично крај каквог торског извора или речице, да се око њих може народ слободније окупљати. Немајући имања они су се издржавали већином од милостиње, коју су од народа добивали, те су ради тога често одлазили »у писанију«, да купе милостињу по разгним крајевима нашега народа, доцније и у друге православне вемље, нарочито у. Румунију и Русију, одакле су поједини владаоци и властела каткада слали и веће дарове у драгоценостима TP новцу. Парохиско свештенство је такође много препатило од Турака. Стога их је мало било, те нека села и десетинама тодина нису виђала свештеника. Рађало се, живело и умирало без црквеног блатослоза, без тајни и обреда. У селима, где је било свештеника, носили су се они као и остали сељаци; разликовали су се од њих само поповеком капом. Ако нису знали какав занат, они су орали и копали земљу као и други тежаци. Џутници из тога доба, забележили су, да су и по већим местима виђали свештенике босоноге и одрпане, при погребима и другим обредима. Барошки свештеници живели су нешто боље. Они су се обично бавили каквим занатом. Тако је на пр. београдски прота крајем 16 века био по занату бојадисач, јер од малих парохиских прихода није могао живити. По закону су Турци признавали слободу вероисповести, али су у пракси свим силама настајали, да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову веру. За прост народ нису се толико отимали, јер су им требали поданици, раја, која ће харач плаћати и све друге терете сносити, од којих су мухамедовци били ослобођени. Али, ко би нанео ма и најмању увреду Мухамедовој вери, или би га потворили да је то учинио, тај се морао потурчити или погинути у мукама. Џоменућемо само
/
ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА
случај са златарским помоћником Ђорђем
· Кратовцем, Србином из Кратова, који је
1515 у Софији жив спаљен, јер се није хтео одрећи Христа. Такви примери челичне издржљивости и верског јунаштва мното су утицали на народ. Многи су родитељи, да би сачували своју децу од присилног или добровољног отпадништва од вере, писали им неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама. Код влашких (пастирских) жена и девојака у Јужној Србији виде се и данас још ти тетовирани крстови међу обрвама. на челу.
Карактеристично је, да се на територији П. П. и у то тако тешко доба, када нигде није било ни политичке ни црквене самосталности и када су упропаштаване све раније културне тековине, осећао још ДОста снажан духовни живот и рад на цркленој шисмености. Шта више, Срби су међу првим народима, и у тако тешким приликама, похитали да искористе изум штампарије. Шрва српска штампарија основана је у манастиру при митрополији на Цетињу 1493, и затим у Млецима 1519, Горажди, Грачаници на Косову, Милешеви, Скадру, Београду и т. д. И ако су те прве српске штампарије биле кратког века (1493—1566), ипак су оне доста користиле не само српској цркви, него и румунској, бугарској и руској. Сем тога, међу Србима се још и тада налазило толико спремних књижевних радника, да су им Руси поручивали писање служби и похвала за своје светитеље. Тако се на пр. зна, да је око 1532—1538 нарочити посланик дошао из Русије у Орбију црнорисцу Аникити, званом Лав Философ, и он је нашисао три похвалне речи руским светитељима према податцима добивеним од посланика.
У вези са тим духовним животом била је и стална тежња, да се обнови црквена самосталност и организује једна институција, која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Орбе под турGROM влашћу. Ранији неуспеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16 века. Тада, се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају потурчени Србин Херцеговац Мехмед Ооколовић, потоњи велики везир Сулејмана, Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовом рођаку Макарију, ранијем хиландарском калуђеру, да 1557 добије од султана одобрење за обновљење самосталне ПЏ. П. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која. је имала, тако моћног заштитника на султановом /IBOру. За првог патријарха обновљене IL. II. постављен је сам Макарије. У састав 06новљене П. П. ушле су тада не само све српске области, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни део њезин, нето и све друге области, у којима су Срби живели, под разним тосподарима,
— 575