Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 388

| ПЕЋОКА ПАТРИЈАРШИЈА.

или су их населили емиграцијама, Ba време турске инвазије. Тако је обновљена II. П. поред свога старог територија у Јужној и Северној Србији и Црној Гори, обухватила још две епархије у данашњој Бутарској (Ћустендил и Самоков), целу Босну и Херцеговину са Далмацијом, Орем и Олавонију са, Хрватском, Банат и Бачку са Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, где су се, бежећи пред Турцима, населили многи православни Орби. Охридској архиепископији остале су само области јужно од Тетова, Окопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Отрумица од данашњих наших традова на југу Краљевине). Тако су шрви пут готово сви Орби дошли у једну народно - црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља, него и за одржање и развијање српске националне свести, а са њом и за остварење државног уједињења у данашњој Краљевини (Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Макарије приступио је одмах уређењу своје патријаршије, у смислу права и повластица, које су имали и цариградски патријарси у Турској. Та права и повластице признавали су српског патријарха не само врховном духовном потлавицом у области П. П., него, у неку руку, и световним старешином свога народа. Пећ је поново узета за седиште српских патријараха, обновљене су многе опустеле епархије и подитнуто је неколико нових, нарочито по Утарској и Славонији. Запустели, оробљени и попаљени | манастири почели су се оправљати и шунити калуђерима; а подизани су и нови, нарочито у Северној Србији под планинама Овчаром и Кабларом, по Босни, Срему, Утарској, Славонији и Хрватској. Ускоро се умножио и број преписивача црквеких књига, пошто су штампарије, силом тешких прилика, морале прекинути свој рад. Од тих преписивача сачувано је врло много и уметнички израђених рукописа, по разним српским крајевима и многим страним библиотекама. Под утицајем Макаријеве акције у опште заструјао је нов живот по целом српском народу и добио је полета.

После Макаријеве смрти (1574) његови наследници почели су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобођењу од Турака. Патријарх Јован (15992—1614) ступио је ради тога у односе са западним владаоцима. За његово време, почетком 1594, подигли су банатски Срби, под духовним водством вршачког епископа. 'Тодора, устанак против Турака, носећи на. заставама лик (OB. Саве: али не добивши помоћи морали су капитулисати и селити се у Ердељ. 1597 подитао је у Херцеговини устанак знаменити војвода. Грдан, поматан OJ херцеговачког митрополита. Висариона. И тај је устанак угушен, али се од тога доба јављају све више ускоци

— 376

и хајдуци, који стално узнемирују Турке и припремају терен за ослобођење. У ведикој тежњи за ослобођењем народа од Турака пећеки патријарси и поједини њихови епископи ступали су често у пријатељске односе и са римским папама, који су у то доба и доцније често подстицали западне владаоце на креташки рат против Турака, али су патријарси и директно преговарали са појединим западним кнежевима и владаоцима. Од свих тих преговора није било ништа, јер су тада и на западу политичке прилике биле врло неповољне, те нико није могао приступити акцији за протеривање Турака. Стога је патријарх Шајсије Јањевац (1614—1647), који је неко време и сам водио преговоре са Римом, почео обраћати већу пажњу на православну Русију, и са њом је дошао у везу, прво преко вршачког митрополита Антонија (1632), а затим преко скопског митрополита Симеона, који је 1641 отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви П. П. Патријарх Гаврило 1 (1648—1655), позван у политичкој мисији од молдавског војводе Матеја Бесарабе, да посредује за мир између њега и хетмана Богдана Хмељницког, прешао је доцније и лично у Русију, али су га Турци ради тога, кад се вратио, ухватили, заточили и погубили 30/8 1659.

Шајживље учешће у раду на ослобођењу (Срба од Турака имали су патриjapcm Арсеније III Црнојевић (1674 ДО 1690) и Арсеније 1М Јовановић (1725 ДО 1739). Аустриски наступ, помоћу српских устаника, у Јужној Србији 1659 и њихово освојење Скопља, Призрена и Пећи одлучило је патријарха Арсенија 1Ш, да се придружи аустриској војсци и да позове народ на борбу с Турцима за ослобођење. Али аустриски неуспеси присилили су та, почетком 1690, да се, са патријарашким дратоценостима, са епископима, калуђерима и неколико десетина хиљада народа, уклони пред турском осветом, јер су се Турци, у огорчењу на рају, која се на њих дигла, грозно светили сваком Орбину устанику, који би им пао у руке. Стога су тада опустели многи крајеви, нарочито око Пећи, Призрена и Приштине, које су ускоро Арнаути населили. Многа српска села, цркве и манастири пропали су и уништени су том приликом.

Обезглављену П. П. спасао је тада од пропасти нови патријарх Калиник I CROпљанац (1691—1710), који је успео Ma умири Турке. Али живот је бивао све тежи, нарочито после 1737, када је, за време новог аустриско-турског рата 1737 до 1739, под притиском тешких прилика, у жељи за ослобођењем, подигао устанак и патријарх Арсеније ГУ, па после неуспеха, са нешто народа једва жив избегао под аустриску власт.

Од тада Турци нису имали више вере у Србе, те су у споразуму са цариград-