20. oktobar

Челебић, јула демо ка Челебићу, И. Густа, беличаста магла се спустила сасвим ниско и увукла се у борове шуме, чије је лишће већ влажно од ноћашње кише, Заселак Завајта Подгај више се не назире, нако је само десет минута прошло откада смо се изву-

кли од последњих кућа, поређаних на ивици села, Покисли ко.

њи спустили су главе и њихова копита тону дубоко у земљу, шљискајући са обе стране воду која је добила мрку боју. И-

спред нас, бирајући сува места, гази водич, омладинац из За-'

вајгта и прича. Речи тешко допиру до уха испод кабанице коју је пребацио преко главе.

— Колико је туда војске прошло!.. М самој је земљи било тешко. Прво је наишла наша војска од Дрине ка Челебићу и Тари, а онда су Њемци пошли из Фоче. Свуд унаоколо, даноноћно су се водиле борбе, Од наших јуриша блејало је к'о од хиљада. оваца... |

Седим на коњу који се тромо њише, понекад нешто зати-

дшем, а машта лагано и тешко, ствара слике из.тих дана 1943 године. Ето то дрво; Одмах крај мене, чији је врх тешко сагледати од магле, служило је можда као заклон неком Босатцу или Србијанцу. Ту, иза њега, сатима је лежар, мокар и прозебао и пажљиво, штедећи метке, гађао у Немце који су по сваку цену хтели да униште и њега и његову жену или девојку, оца или мајку, које је још одавно оставио негде у свом селу. Па онај ћувик ва заравни у самој шуми! Колико ли је ту Немаца погинуло!,. ИМ наших!.. Колико је:и наших оставило ТУ своје кости!.., Света земља!... . Киша, ситна, јесења још сипи и влега се полако завлачи • испод шаторских крила, У даљини на хоризонту, изнад шумовиТих врхава брда, с времена на време, погави се понеко ведро место. Мирно плавичаста боја пеба пријатно делује на човека, Магла се полако диже — једино је још има у удолинама. Сада више нема шума, настају зелени благи брежуљци потсећају на Шумадију, Хоризонт је шири и у даљини се виде прве, дрвене куће Борја, засеока Челебића.

Два сата касније испели смо се до зграде Месног народног одбора. Ту, у центру Челебића, куће, од којих је једна камена и велика спаљена још 1942 године од пролетерских јединица при отступању, те сада стоје само рушевине. Нешто даље, на врху брега који доминира окољином, издиже Се црква, која је почела да се гради још пре рата и није довршена, тако да изгледа као да је изгорела. Испред Месног одбора на пољани која треба да личи на улицу, налази се још Неколико гвоздених чесама, подигнутих у време аустро-угарске владавине Босном и Херцеговином, а које данас ничему не служе.

Седимо У милициокарској станици крај топле: пећи. Ту су с нама Илија Пиповић, заменик секретара Месног народног одбора, Новак Радовић, из Јечмишта, Пера и Марица Остојић из Борга и још неколико сељака из околних заселака. Разговор се у почетку водио о летини и спољној ситуацији (чудо је како су људи добро уповбати с политичким догађајима!) и онла спонтано и ненаметнуто почињу приче из Пете офанзиве. Свако је потискујући један догађај за другим,

који

налазе се још свега две.

то време радио. М из тог дугог разговора, који је "трајао више од 1 сата, полако се пред очима створила јасна и Одређена слика

је Лебић почетком пролећа 1943 године.

Данима и воћима, одоздо од Дрине, колоне партизана“ су се провлачиле кроз село ка кањонима Таре, Напослетку, у селу се појавила болница. Многобројпе болеснике — тифусаре но-

сили су: на носилима војници и сељаци из околних села. Рање- ,

ника није било, Зачас у свим кућама по засеоцима, испражњена је по једна соба, домаћице су дуго и брижљиво прале. под

и уз помоћ укућана, унесени су болесници — тифусари. Били су сасвим лаки, тако да их је могло и дете да подигне., Лица ' су им била темне боје „као да су. пола мртви“, а тело сама

кожа и кост — личили.су на живе лешеве. мали су ужагрене, сасвим светле очи и вреле, страшно вреле руке. Ватра их је сасвим измучила и из сувих усана излазиле су непрекидно речи и крици које је било тешко разумети. Бунцали су преко целога дана.и само би се ноћу на неколико саФли смирили, када их је савладао сал.

Кроз Челебић више није пролазила наша војска. Као заштита болници остала је само Мајевачка бригада, чије су јединице запоселе положаје изван села. Када је време било лепо и пебо чисто, појављивали су се немачки авиони који су митраљирали куће и бацали по коју бомбу, али на срећу врло ретка. је ко страдго Челебић је живео релативно мирпим животом животом једне велике Оолнице. Сељанке су прале рубље борцима и болесницима, а сељаци су, одвајајући „од уста сакупљали намирнице — жито и кромпир — које су затим, добровољно предавали војној команди. '

Али љу том релативном миру“ било је страшних тренутака, који ће Сваком од становника Челебића Остати у вечитој успомени. То се дешавало редовно сваког преподнева око 10 сати. Болесници су: се четвороношке извлачили из куће — јер од слабости и исцрпљености нису могли да стоје само на ногама — и у групи од по неколико њих, силазили до најближе ливаде. Сакривени од болничарки и лекара, слабачким рукама чупали су корен од траве, који су халапљиво стављали у уста и

·_ онда јели. То су били језиви призори које је човек могао те-

шко да гледа, а да му сузе не пођу на очи и да у себи не осети још силнију мржњу према Немцима и свима онима који су били са њима

— Једнога дана клао сам стоку за "војску. — прича. Перо Остојић и притом је готово саставио густе обрве као да се мучи да каже тај страшни детаљ — неколико болесника допузило је до мене м, готово ме преклињући молило: „Дај нам само крви од меса!“ Нисам омео да им учиним то, јер су лекари строго забранили да им се даје храна. Били су сувише слаби и тако Нешто би их сигурно сасвим убило. Њихови стомаци јодавно су се одвикли од јече и мадније хране.

Није била ретка ни смрт овде у Челебићу. Измучени и исцрлени ватром и грозницом која их је данима тресла, болесници-тифусари су умирали и Тада су их сељаци, 'ископавши јаме сахрањивали по неколико заједно. Сам Новак Радовић је покопао 37 умрлих партизана-болесника. Тешко је било све то гледати. Мртваци су били „сама кост, а крви кар да нису уоп-

испрекидано, р једноставним и снажним речима, говорио 9 пролећу 1943 годи- ште имали". : не, о ономе шта је видео и чуо тада и о томе шта је сам за све Дуго се:тако. живело у Челебићу. Онда су се средином

1. . " Е “ (7 КИАЛКА псља са МОЕ ЈЕ ; ги а ; . ; им а зе ДИ ВВ тв ЛОРЕН 4 ар зеница прва ава зивенеа

; Борје, заселак Челебића, у коме се дуго времена налазила болница косачи и деца која су седела крај говеда коју су“ истерала на " пашу. Комрисало је на сено и било је сасвим тихо; | ј Душан СЛАВКОВИЋ · МАУ еманација именице не пи а 2 поета мостом наремек иовасниенунн И Вен, ПОМОРАНИ пина

20 ОКТОБРА"

ње пада у сво фреме шетати плизу

поље“, „не бојиш сет“ Војник потледа у оружје које човек држаше .

казао зашто, Само казво: Ти убити. умрети — за мене, свеједно, Ја само уморан“.

Човек сави ноге у коленима м, стежући мх. рукама, притисну их на груди. На колена деннм | се борио против угњетавања. Сви ми треба да се

браду и загледа“ се у хоризонт. боримо против угњетавања, _разумешт А ако поги-

пуцаш,. М тада пуцати, „И ја сам га увеж мрзео“.

Понеки од њих, и-'

5

|

% ; ; Колоне у биле стално изложене митраљирању од стране немач-

„Не м ја сам радник. Мрзим фаштизам.“

Заједничка гробница 40 партизана-тифусара,: убијених | у од Немаца у манастиру изнад, Шћепан Поља

маја Немци почели да појављују од: а Борбе су. ин чуле горе код Хумића и Бакића, затим су се пренеле на ЗавајЈеднога дана, изненада, Немци су упали у село. опколили бод“ ницу и Мајевачку бригаду. Изгледало је као да је све пропадао

и било је сигурно да ће Немци побити не само-војнике; него ш не тифусаре који нису могли да се крећу.

Двадесет први мај 1943 године, Спуштало се.вече за сув- Ј це само што није зашло за планине. Изгладнели и Ууморни о“ сле двадесеточасовног непрекидног марша преко стења м гудура, из Ријеке су стигли ша Челебић борци Прве · пролетерске» Поново су заштектали митраљези, бомбе су сваког. часа експлодирале и кроз поља се разлегало громко „ура“.

„Дошли су пролетери“ — брзо, као муња прошао је глас селом. Јуриш је смењивао -урити и партизани су '„зајмили Њемце преко Корлата, Завајта и Бакића и шћерали их све до Фоче“. Болница је била ослобођена.

Тада је требало пребацити све болеснике даље у позади“ ву, тамо преко Таре, јер се очекивао поновни напад Немаца. · Недељу дана трајао је транспорт тифусара. Носила на којима Х су лежала четири болесника, носила су само четири сетака-

% ких ловаца. Но, било је много стења и старих букви које“ су одлично: послужиле као заклон, Тифусари су и даље успут бунпали и викали, али није било ретко чути и ове речи: „Ми'ћемо победити. Сигурно“, речи које су и поред изнемоглости биле изгуворене невероватном унутрашњом снагом.

· Челебић је остао. празан и једне суботе изјутра, када је била и сунца и кише ушли су Немци. Пре тога све што је мо“ гло да стане на ноге, напустило је своја огњишта, Само. у неским кућама остали су још старци, болесни и жене које ће ка» сније бити једини сведоци онога 'шта се одиграло за то време у Челебићу.

Немаца је било много. Једни су одмах крепули ка Узлу-

пу на мост На Тари, док су други остали у селу, разспели ша» торе, запалили ватре и постажли страже, као да ће вечита остати, Завирквали су У сваку кућу, прегурали по стварима и оно што им се чинило лепим, узимсли су за себе.'У кућама ни: како нису смели а спавају, јер су ЗНали да су У њима лежали

болесници — тифусари. Плашили су се заразе. Све жито што су нашли по амбарима узели су и ставили коњима место зоби. Здраву стоку коју су затекли поклали су и често су јели само мозак. „Једино губаво ждребе и ћораву кобилу што нису,дира: ли". Неколико мушкараца — стараца и болесника — који су остали у постељи убили су одмах по: доласку: | То је трајало месец дана. Онда су у Челебић сишли први. сељаци пошто су чули да више нема Немаца, На кућама, уколико нису биле запаљене, није било више кровова. Немци“ су. дрво са кровова употребљавали за ложење ватре, Унутра у со бама било је све испретурано и опљачкано, ма Завршили смо разговор, Илија Пиковић је устао са свог места, пришао замишљен прозору ми, стављајући руке у а „У капута, лагано рекао: . у — Данас су, као што си већ видео: све куће У свима засеоцима Челебића обновљене. Подигли смо и нове: Ено; преко. завршавамо нову школу, а код цркве смо ископали темеље, за. задружни дом, Ту је и јапија... Изашао сам из милицнонарске станице на ваздух. Магла се сасвим издигла и било је много топлије. Сунце је осветља» вало читаву удолину испред Челебића. По пољима су се видели

кама најапсурднијим м свака помисао потетрекута- "ај ла је у њему уверење да ће га другови исмевати шу

„Онда треба да живиш. Треба да живиш да би збот наизлости, што је веровао Немцу. то уверење, 4 : “

уместо да се полтакне у правцу срстајалиттињ

вукло га је кући. Осећао је потребу да остане сам

„уперено у његове груди, и рече:

„Не. Не бојим. Видео змрт много пута. Гледао вмрт у очи. Не бојим више" ало пређе погледом преко њета. Стече утисак да се налази пред неком бедном ствари, без живота, увенулом, обузетом тугом која је избијала из свег његовог бића. Опусти оружје и седе поред њега. Нехотице му додирну руку. Осети њену храпавост и лака језа прође МУ кроз кичму. Гледао је укочено у њу. Пратио је њем покрет када џе завукла у џеп да узме пакетић цигарета и не могаде је одбити када се опружи и понуди једну. Узе цигарету, али се одмах покаја. Обузет унутра шњим изливом љутње, баци је и згази, У себи је · осетио читав сплет страсти, осећања, мржње, и чинидо му се као да она храпава рука чепрка по том сплету. !

„Колико си људи убиот“

Упитао је с нагласком претерано оштрим, као да хоће да умањи, да пстцени осећање које је У

њему створила она рука и да тој руци да зверски

изглед. „Не снам одговори Немац, избацујући дим.

Позлали ме у пук, у Зицилиесн да пуцам. „У људе, Људи нунали у мене. Мртви многи људи које нисам ~ жооисвравивић, _- Ван ШОУ - ДРУХОВИ, РИТА Нићбо не

Човек радозн

Вечерњи одблесци су малаксали, Танки облаци, слични памучним влакнима, висећи између неба и брда, пропуштали су неодређене боје сутона.

Најзад, да би прекинуо ћутање које га је мучно притискивало, "упита: „зашто ти је свеједио да умрешт Зар не би хтес да се вратиш кућит“"

Горак осмејак искриви усне војника. Одговори: „Нема кућа, нема отац, мама, нема шена. Капут! Бомбардирт! Не мари више умрети јер ја омрзнут, јер кашу ја морам мрзети. Али, ја не трашио рат, ја радник, мој шивот "фабрик, рад, не милут6р униформе“. |

Великом брзином прође пред/очима човека ви-

| зија сутона, хиљада младића, људи, жена, обучених

као он, како улазе као крда говеда у велике зграде са високим димњацима из којих куља дим, да би после дугих часова, изишли, прљави, ошамућени, уморни, колутавих очију, испијена лица, сивих устију.

Узбуђеним гласом рече брзо; „Дај ми једну цигарету, друже".

Немац му је даде. Затим, неодлучно, "изненађено погледа у човека: Рече;

ја другћ Ја друг Ти ме не мрзиш!“

.

..

"немо, онда смо дали живот да би ДР постали прави људи. Немац рече гласом као да га је нешто стезало,

у грлу: „Сит сам казерне... где само патим.. Идем.

с тобом, друже, хоћу борити против угњетавања,

вко треба умрећу да би други шивели. Дат“ човек је потражио руку Немца и стеже је, За-

тим рече: „Вечерас ћу говорити о томе са својим

друговима." | 73

„И твоји другови ће ме примитит" за

„Извесно. И они су радници као ми.. Али прво треба наћи место где ћемо се сакрити, јер тражиће те они који воле твоју униформу. Видећемо се, дакле, сутра увече. Буди на овом. месту, у ово време." у [

Месечева четврт висила је на модроплавом небу и подрхтавајући у пространом дрхтају звезда, осветљавала је поље. Човек, уморан од чекања, изађе ма скровишта и крену стазом. Узбуђење је чинило

његов ход нервозним, а шуштање сувог "лишћа, које се дробило под његовим ногама, дражило му је

живине, Раегова фаџтазија миша 2632 10етпостава

јер не би могао поднети подругљиве осмејке друс гова. у

Био је близу града кад је његова а ударила | У нешто велико, изобличено, 5 И Један човек је лежао, лицем окренут земљи:

Сатиу се, окрену га и препозна Немца. Није |

више имао на себи униформу, а десна страна. груди 4

била му је изрешетана мецима из машинке. 'покрај ИМА, леша спази један ксфер, на силу отворен и ис

пражњен. На реверу од капута угледа закачен ли-

стић хартије. Запали шибицу. На немачком и та у

лијанском језику било јенаписано:, „Тако умире. дезертер“, < ; 5 19:

Нервозним покретом руке поцепа хартију. | Ста јао је ту још који минут, неодлучан, ноколебав, | с погледом укоченим у локву крви. Затим "натовари оно! тело на леђа, и удаљујући се. у правду састајалишта, рече: „ПЏођимо. Другови час оуаубу и.

анд. СОЗДН