Adam Bid

АДАМ БИД 67

вас, г. Ервајне, занимати; некакве расправе о евангеликанизму, и о антиноминализму, или нешто тако. Не могу да замислим шта је имао на уму онај ко ми их је послао. Писао сам да ми у будуће не шаље никакве књиге и расправе, ни што било што се свршава на изам.

— Што се тога тиче, није баш сигурно да и ја много волим измове: али могу баш загледати у те књиге; човек тако дозна шта се догађа у свету. Имам сад још нешто да свршим, Артуре — рече г. Ервајн, устајући да изађе из собе — па онда можемо поћи.

То нешто, што је имао да сврши, одвело га је преко старих степеница, (један део куће је био врло стар), пред једна врата, на која је тихо покуцао.

— Слободно! — одговори женски глас, и Г. Ервајн уђе у собу, која је била тако замрачена капцима и завесама, да је-мис Кета, мршава средовечна дама, која је стајала поред прозора, видела само толико колико је довољно за плетење. Плетиво је лежало на малом сточићу, а она је у то време радила -посао за који је довољна најслабија светлост: влажила је сунђером, замоченим у сирће, болну главу која је лежала на јастуку. Ситно лице болеснице можда је некада било и лепо, али сада је изгледало измучено и жуто бледо. Мис Кета приђе брату и шапуташе: „Немој ништа да јој говориш, данас не може да поднесе да разговара.“ Анине очи су биле затворене, а обрве наборане од силнога бола. Г. Ервајн се приближи постељи, узе нежну сестрину руку и пољуби је; слабачак стиштај малих прстију казиваше му да је добро учинио што је ради тога дошао горе. Он постаја још тренутак, гледајући у сестру, па се онда окрете, и лагано, лагано изађе из собе; ципеле је скинуо био пре него што је дошао горе, и навукао папуче. Да овај последњи детаљ није био ситница, знаће сваки онај коме је познато колико је ствари, и кад су га се лично тицале, ректор одбијао, из простог разлога што га је мрзило да облачи или да скида ципеле.

Бе