Adam Bid

10 _ ЏОРЏ ЕЛИОТ

ници; а Сет је, у стражњој кујни, ложио ватру с иверцима да би што пре проврила вода; надао се да ће наговорити матер да попије шољу чаја, што је она себи врло ретко дозвољавала.

У кујни није било никога у време кад је Лизбета ушла и клонула на столицу. Гледала је равнодушним погледом око себе, по прљавштини и нереду, које је јако поподневно сунце тужно осветљавало. Све се то необично слагало са жалосном збрком њених мисли, збрком која наступа у првим часовима изненадне жалости, кад је сиротој људској души тако као неком кога су, док је спавао, спустили међу рушевине великога града, и који, кад се пробуди, не зна да ли дан почиње или се свршава, не зна зашто је и откуда је ту та сцена безграничне пустоши, и зашто је и он сам несрећан у тој пустоши.

У другим приликама, Лизбетина би прва мисао била: „Где је Адам>“ Али изненадна смрт њенога мужа вратила је њега засада на оно прво место у њеним осећајима, које је заузимао пре двадесет и шест година; заборавила је сад Лизбета све његове недостатке, каошто човек заборавља патње и жалости детињства; сећала се само доброте младога мужа, и стрпљења старога човека. Њене очи наставише тупо да посматрају све док није ушао Сет, који поче распремати једну по једну разбацану ствар, и стаде растребљивати мали округли сто, да би ту спремио судове мајци за чај. ;

— Шта ћеш то2 — упита га Лизбета, готово зловољно.

— Да попијеш један чај, мајка — рече Сет нежно.

— То ће ти добро чинити. А ја ћу да посклањам ово.

неколико ствари, да у кући буде пријатније.

— Пријатније! Како можеш да говориш о пријатноста 2 Остави, остави тако како је. Нема за мене више пријатности — настави Лизбета, сузе су јој навреле још кад је почела говорити; — сад кад је твој јадни отац умро, за кога сам прала, и крпила, и кувала . тридесет тодина, и он увек био задовољан са свим што сам за њега радила; и био умешан и свршавао

а каса

~

па ај а