Adam Bid

АДАМ БИД 111

послове место мене кад сам бивала болесна или се петљала око малог детета; и носио дечка, који је био тежак као два детета, читавих пет миља, и без пребацивања и гунђања, чак до Ворсон Века, зато што сам ја хтела да идем да посетим сестру, која је после, о Божићу, умрла. И сад да се он удави у потоку преко кога смо прешли на дан нашег венчања, кад смо се заједно враћали кући, он који је после правио у кући ваздан полица да мећемо тањире и друге ствари, и показивао ми их, и мило му било како само може бити, јер је знао да ћу ја то волети. И сад је ето дошло да он умре, а ја да и не знам, него лежим у постељи као да баш ништа не марим за оно штс се десило. И остадох жива да све то дочекам! А некад, кад смо били млади, мислили смо да нико од нас неће бити срећнији кад се венчамо. Остави, остави тако како је! Нећу чаја; не марим ако никад више нећу ништа појести ни попити. Кад се један крај ћуприје сруши, шта ће и онај други 2 Најбоље би било да умрем и одем за својим мужем. Ко зна, можда ће ме баш и пожелети.

Лизбета сад пређе из разговора у јечање, клатећи се амо тамо на столици. Сет, увек бојажљив у опхођењу са својом мајком, јер уверен да он никад не може утицати на њу, знао је да би узалудно било да покуша да је убеђује или смирује, доклегод не пређе наступ бола; наставио је дакле да гледа ватру у стражњој кујни, да савија очево одело које се сушило, распрострто још од јутрос, и избегавајући да хода по соби где му је била мати, страхујући да је не раздражи. Кад је Лизбета провела неко време клатећи се и јечећи, она одједаред престаде да чини и једно и друго, и рече гласно сама себи:

— Идем ја да потражим Адама, не знам куд се он то део; нека и он пође са мном горе, пре него што настане ноћ; минути који нам још остају да гледамо јаднога Тијаса пролазе као пролетњи сан.

Сет је то чуо и вратио сеу кујну баш кад мати устаде са столице.