Adam Bid

120 ЏОРЏ ЕЛИОТ

туговати, сад, кад је дете умрло, он одговори: „Док је дете живело, ја сам постио и плакао; јер, говорио сам: ко зна да ли ће Бог бити милостив према мени, и дати да дете живи 2 А сад, кад је дете умрло, зашто сад да постимг Могу ли га повратити у живот 2 ја ћу ићи к њему, а оно се неће мени вратити.

— Да, то је истина — рече Лизбета. Истина је да се мој стари неће к мени вратити, него ћу јак њему ићи — и што пре то боље. Чините са мном што хоћете; ено тамо у фијоци има чиста капа, и идем у стражњу кујну да се умијем. А ти, Сете, могао би отићи по Адамову нову Библију, са сликама, да нам она прочита што из ње. 0, о, како су лепе оне речи: „Ја ћу отићи к њему, а неће се он вратити к мени.“

Дајна и Сет су у себи захваљивали Богу што се Лизбетина душа мало умирила. Дајна је то и хтела да постигне, али само тихом симпатијом, а уздржавајући се од сваког опомињања. Још од детињства је она умела да се нађе међу болесницима и ожалошћенима, међу душама огрубелим и скученим од сиротиње и незнања, и стекла врло танано осећање у начинима на које се ти људи могу најбоље ганути у срце, и приволети да примају речи духовне утехе и савета. Каошто се изражавала Дајна: „Она није никад била остављена себи, увек јој је било од горе указано: кад ће говорити, а кад ћутати“. Уосталом сви ми називамо брзу мисао и племенит подстрек надахнућем. Пошто потанко изведемо анализу духовног процеса, морамо рећи оно што јерекла и Дајна: да су нам наше најузвишеније мисли и наша најбоља дела увек дана од горе. -

И тако је те вечери било озбиљне молитве, било вере и љубави и наде у малој Лизбетиној кујни. И сирота стара и раздражљива Лизбета, иако без

јасне идеје, и без пролажења кроз верске емоције,

осети да има нека доброта и љубав, нешто право и пра-

ведно што је изван и изнад свега овога живота пунога - бола. Она није могла разумети смисао страдања, _али у овим тренуцима, под упливом Дајнинога духа, она осети да треба да буде стрпљива и мирна.

у

МА и с 3

сик а ил

пева 34 сала ада о не