Adam Bid

122 ЏОРЏ ЕЛИОТ

оницу да одабере грађу за очев сандук; рачунао је да ће је заједно са Сетом однети у Барџову радионицу, где ће један од радника израдити сандук, како мати не би морала да гледа и чује да се тај тужни посао ради у кући.

Тек што је ушао у радионицу, његово оштро уво чу лаке и брзе кораке на степеницама, који, сигурно је, нису били кораци његове матере. Он је спавао кад је Дајна дошла, синоћ, и сада се питао чији би то корак могао бити. Глупа једна мисао му дође и узбуди га: Да то није Хета! Знао је он, наравно, да се Хета- најмање може очекивати у овој кући, али му се ипак није ишло да погледа ко је, и да се увери да је неко други. Стојао је, ослоњен о даску коју је таман био узео, ослушкујући шум, који је његова машта тумачила тако пријатно, да се на озбиљном његовом лицу показа израз страшљиве нежности. Лаки кораци су се чули по кујни; пратио их је шум метле, која чисти тако тихо као кад благ поветарац потреса јесење лишће крај прашнога пута; Адамовој уобразиљи се привиде лице с рупицама, тамно светле очи, и враголаст осмејак, како гледају за метлом, и пуначко тело које се нагло над дршком од метле. Сасвим глупа "мисао, јер то никако не може бити Хета; једини начин да уклони ту бесмислицу од себе, то је да оде да види ко је тамо; јер, стојећи тако и ослушкујући, он све више верује да је Хета. Спусти дакле даску, и приђе кујинским вратима.

— Како сте, Адаме Биде 2 — рече Дајна мирним, "треперавим гласом, прекиде чишћење, и упре у Адама благе, озбиљне очи. — Надам се да сте се одморили и оснажили, да понесете терет овога дана, и врућину. :

"То је било: сањати о сунчеву сјају, а пробудити се при месечини. Адам је виђао Дајну више пута, али увек код Појзерових, где му је слабо падало у очи које друго женско чељаде сем Хете, а тек је од пре неки дан почео нагађати да Сет воли Дајну, тако да јој дотле није обраћао пажњу чак ни због брата. Али сада, њен витки стас, њена проста хаљина и