Adam Bid

АДАМ БИД 123

њено ведро бледо лице учинише на њега необичан утисак, како само може стварност која је сушта противност нашег доскорашњег маштања. ТГренут два, он не одговори ништа, него гледаше у девојку пажљивим, испитивачким погледом, којим човек посматра објект што га је наједаред заинтересовао. Дајна, први пут у животу, осети нелагодност; у проницљивом погледу црних очију овога снажног ч0века било је нечега што је сасвим друкчије од благости и плашљивости његовога брата Сета. Њу обли румен, која се још појача кад јој је дошло до свести да је поцрвенела. Та румен трже Адама.

— То је тако неочекивано за мене; врло је лепо од вас што сте били тако добри да дођете и да се нађете нашој мајци у овој жалости — рече Адам нежним и захвалним гласом, јер је брзо схватио откуд Дајна ту. — Надам се да се и моја мати показала захвална — додао је бојажљиво, јер се бојао: како ли ју је примила његова мати» =.

— Јесте — рече Дајна, лативши се опет посла — примирила се у својој тузи после неког времена; а прилично се и одморила ноћас; спавала је у размацима времена. Оставила сам је у дубоком сну.

— А ко је известио Појзерове о догађају 2 — запита Адам, а мисли му потекоше некоме у тој кући; желео је да дозна: да ли је и она што осетила због тог догађаја.

— Г. Ервајн, свештеник, казао је мени. Мојој тетки је било јако жао ваше матере, кад је чула за случај, и она ми је рекла да дођем; а жао је сигурно и моме течи, сад, пошто је чуо; јуче није дио код куће, био је у Росетеру. Они вас тамо очекују да дођете чим будете имали времена; нема у оној кући никога ко не би био рад да вас види.

Дајна је, по проницљивости своје доброте, врло добро знала да Адам жели чути да ли је Хета штогод рекла о његовој жалости; наравно, и одвише истинољубива, Дајна није могла себи дозволити да рекне што измишљено, али је нашла начина да спомене нешто где ће се Хета прећутно подразумевати. —