Adam Bid

АДАМ БИД 127

увек сунце и радост, иако је живот овде мрачан и облачан.

— А ја волим стониширски крај — рече Дајна. — Ја не бих хтела поћи у крај где су људи богати житом и стоком, и где се по равном земљишту лако ступа, а окренути леђа брдима где сироти људи тако тешко живе, и мушкарци проводе дневи у рудницима, без сунчеве светлости. Права је благодат кад човек, у неки натмурени дан, са ниским небом над брдима, осети божју љубав у својој души, и с њом се враћа у усамљену, камениту своју кућицу, у којој иначе ничега утешног нема.

— Ех — на то ће Лизбета — лако је вама тако говорити; ви личите на оно цвеће што сам га брала, и оно живело толико дана просто од капље воде и мало сунчане светлости. Али гладан свет боље је да напусти гладан крај. Остаје мањи број уста за оно мало колача. Само — окрете се она Адаму — немој да говориш о одласку ни на југ, ни на север; овде у гробљу да оставиш оца и мајку, а ти да идеш у крај о којем они ништа не знају. Ја нећу мирно лежати у гробу, ако те не видим сваке недеље у црквеној порти. +

__— Не бој се, мати — рече Адам. — Да нисам решио да не одем, ја бих већ давно отишао. :

Он беше готов с доручком, и дизао се од стола док је говорио. Р

— Шта ћеш сад да радиш» — запита Лизбета. — Требало би почети радити сандук за оца.

— Не, мати. Ми ћемо однети даске у село, и тамо ћемо дати да се изради — рече Адам.

— Не, синко, не тако — поче Лизбета узбуђено и жалобно. — Не би требало нико други сем тебе да ради сандук за твога оца. Ко би могао боље да га изради 2 За њега, твог ода, који је знао шта је добро израђена ствар, и који има сина првог радника и у селу, и у Тредлстону.

— Врло добро, мати, ако је то твоја воља, ја ћу урадити сандук овде; ја сам мислио да ће теби бити тешко да слушаш да се ту ради,