Adam Bid

АДАМ БИД 129

виде Адама, упре свој поглед Сету у очи, и рече му мирно и благо:

— Нећу вам рећи збогом. Видећемо се још кад дођете с рада, Ако стигнем код Појзерових пре него што се смркне, то је доста рано.

— Хвала вам, Дајна. Мени ће бити пријатно да вас још једном отпратим до куће. То ће можда бити и последњи пут.

Сету глас мало задрхта. Дајна пружи руку и рече: — Ви ћете осећати данас мир у души, Сете, због нежности и дугог стрпљења према вашој старој мајци.

Она се окрете и изађе из радионице, брзо и мирно каошто је и ушла. Адам за све време није скидао очију с ње, али она није ни погледала у њега. Чим она оде, Адам рече Сету:

— Није ми чудо што је волиш, Сете; лице јој је као љиљан.

Сету сва душа јурну у очи и на уста; он никада дотле није откривао своју тајну Адаму, али сад-осети пријатно утољење и рече:

— Да, Аде, ја је волим, бојим се, и сувише; али она, она мене воли само толико колико и сваког другог сабрата. Она неће никад никога волети као мужа — тако се мени чини. :

— Ех, Сете, то се не може знати; не треба да си малодушан. Она јесте начињена од нечег финијег него друге жене, ја то видим. Али кад је боља од њих у другим стварима, неће ваљда бити испод њих ни у љубави.

Не рекоше ништа више. Сет пође у село, а Адам отпоче да ради сандук. |

— Бог нека помогне Сету, а и мени — помисли Адам, подижући даску. — Тако ми се чини да ћемо обојица видети тешких дана у животу, и у спољашњем и у унутрашњем. Заиста је то чудновата ствар: човек, који је у стању зубима подићи столицу, и прећи педесет миља да се не одмара, тај човек дрхће, и пролазе га неизменце ватра и језа, од погледа у једну жену међу толикима на свету. То је тајна о којој

9