Adam Bid

130 ЏОРЏ ЕЛИОТ

не можемо да дамо себи рачуна; уосталом, зар није тако исто и са тајном како зрно клија.

ДВАНАЕСТА ГЛАВА У шуми.

Истог четвртка изјутра, Артур Дониторн се окретао по својој соби за облачење, и посматрао своју добро неговану британску фигуру у старомодним огледалима, коју су са старе, маслинасто зелене тканине на зиду, посматрале још и Фараонова кћи и њене служавке, док су, строго узевши, требале сву своју пажњу да обрате нађеном Мојсију. Артур је у исти мах водио у себи читав разговор; и док му је слуга везивао црну свилену мараму, сазрела је у њему једна јасна практична одлука.

— Решио сам да одем у Иглдел, у риболов, на једно недељу дана — рече гласно. — Ви ћете са мном, Пиме; поћићемо још јутрос, будите готови око једанаест и по часова.

Тихо звиждукање, које му је помагало при тој одлуци, пређе сад у снажно звонко певање, тако да је цео ходник, док је Артур журно пролазио њиме, одјекивао од његове омиљене песме из опере: „Кад брига човеку легне на срце.“ Не баш много јуначка песма; ипак се Артур осећао некако јуначки, идући к шталама да изда потребне наредбе. Он је увек волео да осећа у себи властито одобравање, а то одобравање свакад нешто стаје; има да се заслужи, и не олако. Никада досада није он изиграо то одобравање из себе, и имао је, зато, поверења у своје врлине. Не би се лако нашао младић који би тако искрено признавао своје грешке; искреност је била његова највећа врлина; а кад ће се искреност боље истаћи у свем свом сјају, него кад човек има да каже и који свој недостатак. Међутим, Артур је стекао пријатно уверење да су све његове мане племените природе — нешто пренагљено, темпераментно, лавовско; а никада пузавачко, подмукло, гмизавачко. Артур Дониторн није био у стању да учини ништа