Adam Bid

134 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Савесни хроничар се уздржава од причања свега што је затим следовало. И сами знате: да су падали · снажни изрази, испрекидани умиравањем кобиле,

док се разгледала рана на нози; да је стари Џон остао без емоције, и стајао укипљен као дренов штап, и да је Артур Дониторн убрзо затим опет прошао кроз капију, али не певајући успут.

(сећао се страховито разочаран, и љутио се. Сем Меге и Ратлера, за њега и његовога Пима није било погодних јахаћих коња. Баш је то досадно; управо сад кад је хтео да се склони на недељу две. Грехота је то и од самог Провиђења, да тако саставља околности. Седети затворен у дворцу, с пребијеном руком, кад се сви његови пуковски другови проводе по Виндзору — затворен с дедом, који га је волео на начин како воли своје документе на пергаменту. И свугде на имању, и у кући, гледати једно управљање од којег вас подузима одвратност! У таквим околностима, наравно, човек постаје зловољан и мора да се испраска у испаду неке врсте. „Мој друг Салкелд попио би сваки дан по боцу порта — говорио је у себи — али ја нисам за то. Него, кад не могу У Иглдел, откасаћу на Ратлеру до Норбурна, и доручковаћу код Говена.“

Иза те изречене одлуке крила се једна неизречена, Ако би доручковао код Говена, и остао мало дуже да разговара, не би могао стићи кући пре скоро пет сати, а Хета је у то време већ код управитељке дворца, и састанак је немогућан; а у вече, кад она пође кући, то је оно лењо време после ручка кад он не

_воли да излази; и тако је сасвим искључено да им се путеви укрсте. Строго узевши, какво зло има у томе ако је он: љубазан према том малом створењу. Али можда би ипак боље учинио да Хети више не обраћа пажњу; могла би уселити што у главу, као што напомену г. Ервајн; премда, Артур је гајио мишљење да девојке нису баш тако меке, и да их није баш тако лако унесрећити; напротив, он налажаше да су оне свакад двојином хладније и лукавије него он. _ Да се дакле Хети учини каква